To su oni što vuku za rukav u Knez Mihajlovoj i na Terazijama, pa vas pitaju „Da li volite pozorište?“. Iako ga volite, poštujete, štagod, odgovorite sa „Ne“, jer ne želite da vas bilo šta pitaju, trče za vama, reklamiraju, prodaju, uvaljuju... U poslednje vreme su provalili da ih se ljudi lako otarase, pa onda odmah posle prvog sledi drugo pitanje, vrlo maštovito – „A jel može još jedno pitanje?“.
Da bih ih se što efikasnije otarasila često moram da budem i namćorasta i gruba, i pitam se zašto me posle toga na nekoliko sekundi grize savest. Verovatno zato što nisam takva a moram da budem da bih na ulici išla slobodno, bez zastajkivanja i dosadnih pitanja.
Ima ih svuda a najupečatljiviji su na aerodromu i autobuskoj stanici. Naprimer, kad izađete iz busa a oni u glas kao svrake „Taksi, jel treba taksi?“.
Jedan prepuni novčanik ne bi mogao da utoli sve njihove potrebe, ne bi mogao da odgovori na sva pitanja, ne bi mogao da isplati sve te taksije... Za sve njih imam samo jedan odgovor: „Ostavite me na miru!“.
Zašto se prema ulici ne ponašamo kao prema sopstvenoj kući? Ako ne pljuješ po kući, nemoj ni po ulici. Isto važi i za pikavce. Gde je ta komunalna policija koja je jedno vreme najavljivana na sva zvona? Šta bi sa kaznama?
Koliko puta ste se šetali Dorćolom i gušili se u miomirisima, preskakali pseće „zaostavštine“ čije je vlasnike mrzelo da ih pokupe kesicama?
Grad bi bio mnogo lepši kada bismo koristili taj divan izum – kantu.
Čim krenu vrućine, svi kao po komandi idu na – Adu. Svi sa istim ciljem – da se odmore, opuste, uživaju u prirodi... Pitam se, kakvo je to uživanje gde jedva dođeš do Ade od gužve, pa se tamo guraš sa gomilom ljudi, pa se jedva iskobeljaš odatle od gužve... Kad je vruće, imam samo jedan cilj – što dalje od Ade.
Možda je suvišno pričati o reciklaži kada ni „kanta“ kod nas nije zaživela...
I to bi mogao da bude samo deo nabrajanja stvari koje me nerviraju. Dodajte i vi stvari koje ne podnosite, možda ovo bude početak razrešavanja nekih od njih...