Jedan od povoda za ovu temu je nastupajući koncert YU grupe u Novom Sadu, u aprilu je bio i beogradski. Najdugovečniji bend na našim prostorima, je, na žalost fanova, tokom (za sada) 42 godine duge karijere, pravio i duge diskografske pauze, ali to, svakako, nije prepreka da se, pre svega, braći Jelić (Dragi i Žika) oda veliko, najveće priznanje, uz želju da ih još dugo drži elan koji je odmah uočljiv na sceni, ali i kad progovorite sa njima.
Pet godina mlađi od YU grupe je Parni valjak, koji je jedinu značajniju pauzu imao od 2005, kad se rasformirao, do ponovnog okupljanja 2009. Pred Akijem, Husom i ekipom, gdegod da se pojave, i u kojoj god (električno/akustično) varijanti da sviraju, svi kapu skidaju zbog vrhunskog majstorstva. Nek' su nam se oni vratili – i na scenu i, posle velike pauze, u Srbiju, ima vremena za penziju.
Još je mlađa Riblja čorba (1978.), međutim, u pitanju je bend koji trajanjem možda može i pre da se podiči nego prethodna dva, jer je, od nastanka, samo jednom ('92.) bilo govora o kraju rada, ali se Bora Đorđević, srećom, brzo predomislio, pa će grupa uskoro objaviti 19. studijski album „Uzbuna“. Dve pune Arene (2007. i 2009.) dovoljno govore o opravdanosti postojanja, a u ovu priču, bez dileme, možemo da uključimo i najuspešnijeg Čorbinog „đaka“ Momčila Bajagića. Pet godina je „pekao zanat“, a onda se osamostalio i, Bože zdravlja, 2014. će, sa svojim Instruktorima, proslaviti tri decenije trajanja.
S kraja sedamdesetih datira i Generacija 5 koja bi komotno mogla da se zove „najlenji veliki bend“. Grupa čija su osovina Dragan Ilić Ilke i Dragan Jovanović Krle, posle zlatnog perioda krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, svela je svoj rad na sporadična okupljanja, priču o diskografskom kontinuitetu odavno je arhivirala. Kad god se skupe – učine to i na svoje, i na zadovoljstvo publike, koja se ne osipa.
Beležimo, ovih dana, jedan veliki comeback koji se dugo očekivao – svakako ne prvi u karijeri kragujevačke grupe Smak. Bend velikog gitariste Radomira Mihajlovića Točka zasviraće u (skoro pa) originalnoj postavi 29. decembra u Kombank Areni, po ko zna koji put će se pokazati da su zubu vremena odolele „Daire“, „Crna dama“, „Ulazak u harem“, „Ljudi nije fer“... Pa još Boris Aranđelović pred mikrofonom...
Oni su beskompromisni, dosledni i veoma uspešni u uzgajanju nekoliko generacija vernih sledbenika. Partibrejkers ove godine obeležavaju tri decenije postojanja, a o statusu koji uživaju u 2012. dovoljno govori krcata novobeogradska Hala sportova u martu ove godine. Takva slika, doduše, nije izuzetak, već je pravilo – Canetov stav, Antonov rif, zapaljiva kombinacija, i, uvek i svugde, „hipnotisana gomila“.
Da ispratimo malo njihovu liniju, jer, ima tu još „dionosaurusa“ koji i dalje, itekako, praše. Recimo – Električni orgazam. Jedini preživeli „Paket aranžman“ bend je dobio injekciju sveže krvi pre osam godina, povratkom u bend Ljube Đukića, uz Gileta najznačajnijeg člana grupe u prvoj fazi rada, što je donelo značajne promene u zvuku. Mnogi bi rekli – povratak korenima, publika je vrlo pozitivno prihvatila izlazak iz letargije u koju je „elorg“, pre desetak godina, upao.
Disciplin' A Kitschme je prošla dobro znan put – od kultnog benda osamdesetih, preko engleskog egzila, do povratka i nove studijske/koncertne aktivnosti u regionu, u ko zna kojoj postavi, sa zadržanim anglo imenom. Nije to ni previše bitno jer se zna: Disciplina = Koja.
U kategoriji „najduži povratak“ neprikosnovena je grupa Kerber. Osamdesete – zlatne za niške hard rokere, poslednji album snimljen '96. i, od tada, periodična aktivnost koja je intenzivirana u poslednjih nekoliko godina. Održao je bend nekoliko većih koncerata, snimio pesmu „Sveti Nikola“, ali se povratnički album još čeka. Simbol grupe Goran Šepa Gale je, u međuvremenu, ćešće nastupao sa Dejanom Najdanovićem Najdom, čije ime vezujemo za već pomenute „dinosauruse“, Smak i Generaciju 5.
Kad smo već „u Niš“, moramo da pomenemo i Galiju. Bend je, od rane, progresivne faze krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, preko najvećih mejnstrim uspeha u drugoj polovini te decenije i ranih devedesetih, pa sve do medijske skrajnutosti početkom novog milenijuma, mnogo toga prošao i, u odnosu na većinu „vršnjaka“, još uvek je dosta aktivan, više koncertno nego diskografski.
Tek kad se razradi tema, postane jasno koliko „živućih rok dinosaurusa“ ima na ex-yu prostorima, i da bismo mogli da pišemo „do sutra ujutru“ o pomenutim, ali i mnogim drugim karijerama - Divlje jagode, Prljavo kazalište, Psihomodo pop, Dado Topić... Tema – nepresušna, nije ni čudo s obzirom da je, po mišljenju mnogih, Jugoslavija, jedno vreme, bila, posle, naravno, Amerike i Engleske, među vodećim rokenrol silama „ostatka sveta“. Šta će biti kad, jednoga dana, pobrojani i drugi velikani napuste pozornicu ? Ima li naslednika ? To je već druga, takođe duga tema.