Stari i bolesni, trudnice i invalidi snalaze se kako znaju i umeju. Idu kod komšija u susedne zgrade ili kod rodbine, neki čak i u sela da operu veš, okupaju se ili da skuvaju neko jelo. Živimo kao da je vanredno stanje, a ne 21. vek, kaže Radovan Ilić, predsednik skupštine stanara solitera u Samoborskoj 3, u kome su pre devet dana izgorele elektroinstalacije na glavnom vodu. Od tada nemaju struju.
Dokle ovako: Milica i Ljubiša Dimitrijević
U zgradi je šezdesetak dece, bolesnih i nepokretnih, ima i onih koji moraju na dijalizu. Niko nema čak ni osnovne uslove za život.
- Sve je stalo, a niko ni da upita za nas. Pedeset i četiri su stana ovde, nas više od dve stotine. To je celo jedno selo, a niko osim vas novinara nije nas posetio niti pitao kako nam je. Sin mi je sportista, svaki dan dođe u blatu. Grejem vodu na plin, polivam ga, uz sveću ili bateriju - priča medicinska sestra Danijela Jovanović.
U zgradi su 2. aprila izgoreli kablovi glavnog električnog voda i šteta je procenjena na oko 30.000 evra. Vatra je izbila sat po odlasku radnika Elektrošumadije koji su otklanjali kvar. Opština je stanarima dala 450.000 dinara, Elektrošumadija je kontrolisala satove i priključiće struju kad se popravi kvar.
Radi u Centru za neonatologiju, sa bebama u inkubatorima i strepi ne samo za malene pacijente, već i da slučajno ne dođe u odeći koja nije savršeno čista.
- Nosim uniformu kod roditelja ili prijatelja, a devojčica Marija već sedam dana ne ide u školu. Osnovac je, peti razred, a ide i u srednju muzičku školu. Profesori joj rekli da ne dolazi, ali od ponedeljka moraće. Ovo je gore nego kad su nas bombardovali. Tad je bar bilo struje - kaže Danijela.
Penzionerka Grana Brković je očajna.
- Nemam ni običnu bocu sa plinom, pa da nešto skuvam. Bolesna sam, srčani bolesnik. Na stolu mi je sveća u vazi umesto cveća, a kažu da će nam i grejanje prestati za sedam-osam dana. Ne mogu ni do prodavnice da kupim nešto više, bar za dan-dva. Pomognu mi komšije iz susednih zgrada, deca iz zgrade. Da nije njih, ne znam kako bih preživela - kaže Grana.
U stanu Srećkovića šestoro. Baba, deda, sin i snaja, unuci, dečak i devojčica.
- Imamo vodu, ali hladnu. Kad hoće neko u kupatilo, nosi bateriju ili ide sa svećom. Onda strepimo da li je sveća ugašena ili je ostala da gori. Ne kuvam, ne perem. Nosim veš kod zaove, tamo se kupamo, jedemo, a u stan se vraćamo samo da prespavamo. Aleksandar i Lena, osnovci, uče samo dok je dan. Kad padne mrak, mi se u mraku tražimo, a na ulici blešte gradska svetla - kaže Ivana Srećković.
Hranu iz zamrzivača svi su bacili.
Život stanara zagorčava još više saznanje da ne mogu da ubede Elektrošumadiju da im sanira štetu i priključi struju.
- Kažu da mi treba da platimo i nađemo ko će da zameni izgorele kablove. Ali zar je to važno? Mi ćemo podneti tužbu, pa ćemo videti ko će da plati, ali nije normalno da 200 ljudi u centru grada živi ovako kao mi - kaže Radovan Ilić
(Izvor: Blic )