Završio sam posao za taj dan i žurio kući da tamo pronađem spas od 50 stepeni Celzijusa. Usput sam razmišljao na temu kako to da merenja u Košutnjaku nikad, ali i slovima: nikad ne pokazuju više od 40 stepeni, neophodnog minimuma za proglašenje vanrednog stanja. Zamislio sam sistem ventilatora postavljenih oko merača, koji se po potrebi uključuju i spuštaju temperaturu na prihvatljivih 38-39. Zastao sam ispred kioska, da kupim flašicu vode, ne bih li unutrašnjim hlađenjem povećao svoje šanse da stignem do kuće. Ispred mene je bila samo jedna žena koja je upravo plaćala neke novine. Dok je pružala prodavačici novčanicu, žena se istopila. Bukvalno. Samo je iscurila i formirala baricu nepravilnog oblika u kojoj su stajale cipele, a odeća je popadala logičkim redosledom preko njih, od suknje, preko kaiša, do majice. Obratio sam se prodavačici, u neverici:
- Jeste li videli ovo? Žena se istopila!
- Videla sam. To je već peti slučaj od jutros. Ne mogu više da čistim za njima! Pa šta sam ja ovde – čistačica ili prodavačica?!
Sitna, nervozna crnokosa devojka izašla je iz kioska, pokupila odeću i cipele, polila beton ispred trafike vodom iz kofe, a zatim iznela i neku metlu i malo njome počistila. Vratila se nazad na svoje mesto, a onda mi se nervozno obratila:
- Šta ćeš ti? Nemoj samo da mi stojiš tu dugo, da mi se i ti ne istopiš. Stvarno više nemam snage, pa i ja sam samo ljudsko biće...
Mehanički sam odgovorio, iako još nisam sasvim došao sebi:
- Flašicu vode, ali da ne bude mnogo hladna, molim te.
- Čuj njega: „da ne bude mnogo hladna“! Je l’ ti stvarno misliš da frižideri mogu da funkcionišu po ovolikoj vrućini? Drži ovo! Valjda nije vrela. I briši, evo već si počeo da se topiš! Beži, iš!
Pomerio sam se od lude trafikantkinje, u hlad drveta u blizini kioska. Prešao sam rukom preko čela i shvatio da mi je glava potpuno mokra. Sručio sam svu vodu iz flašice pravo na glavu, a zatim se vratio i kupio još nekoliko, da bih mogao da ponovim ovaj postupak i usput.
Dok sam prelazio ulicu, mimoišao sam se sa još jednim čovekom koji se istopio u hodu. Pokušao sam da ga polijem vodom, ali bilo je prekasno. Uspeo sam da spasim samo jednu nogu, od potkolenice do stopala. Valjda će to biti dovoljno da ga identifikuju.
Na stanici nije bilo nikoga osim mene, ako ne računamo dve barice koje su, pretpostavio sam, samo pola sata ranije mirno čekale autobus, ne sluteći šta će im se desiti. Kada se, posle cele jedne flaše vode, autobus najzad pojavio, vozač je otvorio vrata, a zatim ugasio motor i objavio, u skladu sa pravilnikom GSP: „Ajmo, svi napolje!“ Kada su putnici nevoljno napustili vozilo, on je lopatom improvizovanom od naslona sedišta i šipke za držanje počeo da gura tečnost iscurelih putnika kroz vrata na beton.
Nešto ozbiljno se dešavalo. Pokušao sam da dobijem kuću, da vidim da li su na televiziji rekli nešto o ovome, ali niko od mojih nije bio dostupan. Uplašio sam se za njih. Valjda se nisu istopili. A tek što smo kupili novi tepih. Osetio sam do tada najjači udar topline koja me je žarila po celom telu i počeo brzo da se polivam vodom, ali nisam stigao da polijem sve. Istopile su mi se leva noga i desna ruka kojom sam polivao ostatak tela. Odskakutao sam na jednoj nozi do klupe pored stanice, a oko mene su se nedavno izbačeni putnici topili na sve strane. Utom mi je zazvonio i mobilni telefon. Sigurno je neko od mojih video propušten poziv. Krenuo sam da se javim, ali mi se i leva ruka u međuvremenu istopila. Telefon je nastavio iritantno da zvoni iz džepa, a ja sam počeo da skakućem na onoj preostaloj nozi, ne bi li mi ispao iz džepa, pa da se nekako javim nogom. Međutim, takve stvari se dešavaju isključivo slučajno, kada to ne želimo. Zvono se postepeno pojačavalo i postajalo je nepodnošljivo.
Probudio sam se, sav u znoju. Mahinalno sam dohvatio telefon i isključio alarm. Panično sam zbacio pokrivač sa sebe i pregledao se. Svi udovi su bili na mestu. Na jastuku je bila prava pravcata bara. Još uvek pospan, uključio sam televizor, da proverim da li sam sve to samo sanjao. U jutarnjem programu je upravo išla vremenska prognoza: „Poštovani gledaoci, trenutna temperatura je 32, danas će porasti i do 39 stepeni, pa vam preporučujemo da ne izlazite bez preke potrebe i da uzimate što više tečnosti...“
Pozvao sam šefa. Javio sam mu da sam bolestan i da ne mogu da dođem na posao. A onda sam uključio klima uređaj i podesio temperaturu na prihvatljiva 23. Zatim sam se frotirom pokrio preko stopala, jer sve kreće od nogu, što bi rekli naši stari.