Njegovo prvo sećanje iz detinjstva je istraživanje bolničkog krila u kome već 45 godina živi vezan za invalidska kolica.
"Obilazio sam hodnike od jednog kraja do drugog, ulazio u sobe druge dece - tako sam otkrivao svoj univerzum" seća se on.
Majka mu je umrla kada je imao samo dva dana. Bilo je to vreme poslednje velike epidemije ove bolesti u Brazilu - inficirao se poliovirusom.
Snagu mu daje prijateljica Elijana
Sedamdesetih godina, deca obolela od dečije paralize bila su zatvorena u takozvanom “torpedu”, gvozdenim plućima u vidu oklopa, a njihovi izgledi za preživljavanje bili su veoma mali - davali su im najviše 10 godina života.
Pošto su mu mogućnosti kretanja bile veoma ograničene, sav njegov svet bila su deca sa bolničkog odeljenja. Međutim, počev od 1992., stanje njegovih drugova se pogoršavalo i počeli su da umiru jedan za drugim. Preživeli su samo on i Elijana Zagi, za koju Paulo Enrik kaže da mu je posebno važna.
Paulo i Elijana / Foto: Facebook
"Neki ljudi misle da smo kao muž i žena, ali naša veza više liči na odnos brata i sestre. Svako jutro kada se probudim, znam da je moja snaga tu. I ona isto oseća. Ja imam poverenja u nju, a ona u mene" kaže on.
Svaki izlazak iz bolnice za Paula je rizičan, pa je za 45 godina samo oko 50 puta bio napolju.
"Neki izleti su posebno upečatljivi, na primer kada sam prvi put video obalu, imao sam tada 32 godine. Otvorio sam vrata od kola, video more i pomislio: “Ooo, šta je ovo!" priča Mašado.
Paulo i Elijana na jednom od izleta / Foto: Facebook
On je veliki zaljubljenik u film i njegova soba je puna predmeta i suvenira vezanih za tu oblast. Ima i dva velika kompjutera, jer se u bolnici obučio za kompjuterskog animatora.
Internet kampanjom sakupio sredstva za film
Zvezda nacije / Foto: Facebook
U maju ove godine, posredstvom kampanje na internetu, prikupio je 65.000 dolara za finansiranje animirane filmske serije u 3D tehnici koju će on režirati nazvane “Avanture Leke i njenih prijatelja”, po scenariju koji je napisala njegova prijateljica Elijana. Želja mu je bila da prikaže svoj život sa Elijanom (koju zovu Leka) i njihovim prijateljima.
"Hteo sam da priča bude privlačna, puna nestašluka karakterističnih za decu. Mislim da su moji likovi realni, jer kao hendikepirana osoba tačno znam sa kakvim se sve teškoćama suočavaju moji likovi", kaže Paulo Enrik.
Karikaturista Bruno Sageze, koji već dve godine pomaže Mašadu u radu na njegovom filmskom projektu, kaže da je bio fasciniran smirenom i opuštenom atmosferom u sobi u kojoj borave on i Elijana.
"Dođete u sredinu gde su pacijenti u kritičnom zdravstvenom stanju, oko njih zabrinuta porodica, lekari i medicinske sestre koji jurcaju naokolo, a kada uđete u njihovu sobu, čini vam se da ste se obreli u nekom sasvim drugom svetu", kaže Sageze.
BLIC