Svetla tačka bile su stolice tapacirane tamno crvenim skajem, pa bar niste žuljali pozadinu tokom konzumacije niškog piva (bilo je prvo Naisus, pa Medijana), jednako kiselkastog ukusa danas kao i pre četvrt veka. Dakle, gledano iz ugla kafanske populacije, i nije neka šteta što je ceo taj kvart, sa sve ugostiteljskim objektom, ustupio mesto tržnom centru koji je imao ambiciju da bude popularan.
Osamdesetih godina najpoznatije mesto gde ste mogli da sednete i popijete piće, tih godina bio je Snack bar hotela Ambasador. Konobari u čuvenim bordo sakoima, malo finija klijentela, sedenje i gledanje prolaznika u Voždovoj kroz veliki izlog. Isto je važilo i za restoran na spratu (specijalitet – kuvano vino, u letnjim mesecima pristojna terasa sa pogledom na Spomenik i parking-plac), kao i za Aperitiv bar, preko puta recepcije. Hotel Niš i Park, gde je leti svirala narodna muzika a makljaža nije bila neuobičajena pojava. To, valjda, zbog velike terase, koja je pružala puno mogućnosti za jurnjavu izmedju stolova i demonstraciju jedinstvene mešavine egzotičnih Šao-Lin učenja i tradicionalne južnomoravske škole zvane “motka niz grbinu”.
Od malobrojnih niških hotela, u in koloni najduže je opstao Centroturist - do sredine osamdesetih. Garderoba je bila obavezna, plaćala se konzumacija... CT je čak i radio sat vremena duže od ostalih lokacija, koje su fajrontirale u devet – pola deset. Najozbiljnije.Toga, što su nudili hoteli (garderobe, konzumi i konobari sa tolikim leptirkama da su, u slučaju promaje, poletali gore i mogli da budu prizemljeni jedino putem PVO-a), nije bilo na žili kucavici niškog kafanskog života, potezu Galija – Stara Srbija – Partizanka.
Tada su među ženama bili popularniji pesnici nego kafedžije, a slušanje novokomponovane narodne muzike bilo je nezamisliv blam. Neverovatno, ali istinito. Da nije bilo takve klijentele, Galija bi ostala samo jedna u beskrajnom nizu kafančina “u društvenoj svojini” – lamperija impregnirana nikotinom, peć na čvrsto gorivo zajedno sa čunkom, slika druga Tite, uglavnom nadrkani konobari, progoreli stolnjaci, tanak izbor pića i odvratne aluminijske piksle, ali ovako… Leti je bivalo bolje: najprijatnija bašta u gradu, debela ‘ladovina ispod kasnije posečenih lipa i pogled na ulicu Petog kongresa, kud prolaze Turci i trgovci. Nešto slično ovome danas ispred Bisera, gde ima čak i lipa. Doduše, leti biste ostajali uskraćeni za pogled na sliku druga Tite sa iglom za kravatu, ali to se dalo nekako izdržati.
Zlatno doba Galije trajalo je do pred kraj osamdesetih, kada su već svi kafići radili do zore, a poroci (i laki i teški) se konzumirali u takvom kvantitetu i kvalitetu da je slutilo da neće da izadje na dobro. K’o što reče Barbara Sidni u Peronu zaborava, “Ko ne bi našao mesta u Galiji, produžavaše laganim korakom kroz parkić do Stare Srbije, gde ga očekivahu konobari u opancima-šiljkanima, brič čakširama i anterijama, i držahu poslužavnike sa odabranim narodnim jestivima, od kojih na izuzetnom glasu bejahu teleća glava i pasulj u grnetu.” Tako je zaista i bilo, s tim što je, baš iz razloga spomenutih nacionalnih specijaliteta, Srbija slovila kao pristojna porodično-direktorska kafana, pa se u nju svraćalo uglavnom ako u Galiji i Partizanki nije bilo mesta.