"Bukmejkerski gledano, Beograd ima 22 glasa od mogućih 90, da dobije Letnje olimpijske igre 1992. godine. Ispred nas je samo Barselona sa 28 glasova. Dakle, naše šanse postaju veće, tek u drugom krugu, kad će otpasti manje atraktivni kandidati… Inače, sve što smo do sada uložili u ovaj istorijski projekat — svakog Beograđanina ne staje više od — flaše piva.”
Već godinu dana traje nastojanje Beograda da dobije organizaciju Letnjih olimpijskih igara 1992. Kandidaturu našeg glavnog grada domaća javnost je doćekala s pomešanim osećanjima neverice i pritajenih nada. Nije trenutak, govorilo se. Zemlja pod teretom dugova, inflacije, stalnog rasta cena i što je još gore — sa sve manje smisla za praktično rešavanje problema; sve u svemu, prilično natrula i nepouzdana odskočna daska za olimpijske visine.
S druge strane, govorili su optimisti, naša jedina doista uspešna izvozna grana jeste organizacija velikih međunarodnih sportskih takmičenja, kada se — valjda iz nekog nacionalnog ponosa — od balkanskih šeprtlji preobraćujemo u organizatore i domaćine vrhunskog svetskog ugleda. Razume se, nije isto organizovati Svetsko prvenstvo u kajaku na mirnim vodama i Letnju olimpijadu, taj ogromni vašar sportskih ambicija, nacionalnih taština i velikog obrta novca. Ali, i tu imamo jak adut u rukama: organizacioni i finansijski uspeh Zimskih olimpijskih igara 1984. u Sarajevu.
Pesimisti će opet uzvratiti da je kandidatura Beograda došla u nevreme: naći će se u istom bubnju čak sa dvanaest protivkandidata, među kojima su i Pariz, Barselona, Brizbejn, Amsterdam, Birmingem … sve gradovi sa jakim olimpijskim lobijem, od kojih najjači adut, ipak imaju Španci u liku svog zemljaka Huana Antonia Samarana, predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Da je po ljudima zle volje i malih ambicija, one ćudi po kojoj je najbolje kad se ništa ne dešava, Beograd bi već odavno odustao od kandidature i tih 300 miliona dinara, predviđenih za troškove predolimpijske kampanje uložio u nešto “pametnije” i rasuo na sijaset velikih želja malih mesnih zajednica.
Međutim, beogradski „jurišnici na olimpijsko nebo” ne posustaju. Odlučni su da do kraja iskoriste mandat dobijen od Skupštine grada i da kuju gvožđe dok je vruće, sve do 17. oktobra, kada će gospoda iz MOK-a konačno odlučiti u kojem gradu ima da se upali olimpijski plamen.
Portparol beogradske olimpijske kandidature je Goran Milić (40), tv novinar i urednik, verovatno — posle Miće Orlovića — najpopularnije lice iz Takovske 10. Dobar deo detinjstva proveo je uz oca ambasadora u Južnoj Americi, završio je potom Pravni fakultet u Beogradu, a od 1980. do 1985. bio je dopisnik JRT iz Sjedinjenih Američkih Država. Sa suprugom Oliverom Katanić, novinarkom iste kuće, i dvoje dece, živi privremeno u tuđem stanu od 30 kvadratnih metara, što je prilično u neskladu s njegovom sadašnjom funkcijom zamenika glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa TV Beograd i voditelja TV dnevnika.
U Izvršnom odboru za kandidaturu Beograda dobio je resor propagandnih kontakata sa stranom štampom, što mu nije palo teško s obzirom da suvereno vlada s više svetskih jezika. Dovoljno poznaje snagu javne reči, pa se otuda previše ne prenemaže i nećka kada treba da govori o svom poslu. Ovog puta o Olimpijadi…
Ceo tekst
piše: MIHAJLO KOVAČ