Te večeri po povratku sa posla navukao sam svoj čitalački kostim koji se, kao i svake godine, sastojao od crnih cipela, običnih sivih somotskih pantalona, jednobojne pamučne košulje i crne debele jakne. Pogledao sam se u ogledalu – stvarno strašno! Zadovoljan postignutim efektom, osmehnuo sam se svom zlokobnom odrazu i krenuo uzbrdo, ka Bulevaru. Već duže vreme planirao sam da kupim nekolicinu knjiga koje nikako nisam stizao ni da nabavim, a kamoli pročitam. Računao sam: ako ih kupim, sigurno ću ih pročitati. Da mi se isplate.
U knjižari na Bulevaru već je bilo mnogo građana prerušenih u čitaoce. Nisu čekali da padne noć - i predvečernja tama je dovoljno dobra ako si pravi manijak. Bilo je i strašnije kostimiranih od mene. Gurali su se oko rafova, pružajući svoje gramzive prste ka knjigama naslaganim na gomile. Od najnovije beletristike, preko fantastike, do filozofije. Užasi nezamislivi normalnom čoveku. Relativno brzo i lako sam pronašao par stvari zbog kojih sam i došao. Za sada je dobro, pomislio sam.
I baš kada sam pogledom negde u daljini fiksirao poslednji od nekoliko željenih naslova, iza leđa sam začuo poznati glas:
- Izvinite, da nemate nešto od Pekića?
Bio je to moj kolega Boki koji je, pokušavajući da bude neupadljiv, ispod glasa zatražio pomoć prodavačice. Našao sam se u nebranom grožđu. Ne bi bilo dobro da i Boki sazna da ja čitam, kad sam već ja saznao nešto tako nezgodno o njemu. Nije da mu ne verujem, ali kada se takve stvari jednom pročuju, posle je nemoguće osloboditi se loše reputacije čitaoca. Neki su tako ostali i bez posla.
Odlučio sam da brzo izađem i sakriven iza ugla sačekam da kolega završi kupovinu i napusti knjižaru, pa da se posle vratim i neometano obavim svoju. Međutim, dve bakice koje su se otimale o poslednji preostali primerak novog hita Žike Šarenice preprečile su mi put. Prvo su počele da se koškaju, a zatim i da se guraju, pa su tako srušile celu jednu hrpu Tolstoja. Ana Karenjina bila je rasuta svuda po podu, kao da je pregazio voz. Prizor je bio zaista mučan. Pokušao sam da ih zaobiđem poslednjim alternativnim pravcem, tako da se ne okrenem licem prema Bokiju čime bih rizikovao da me on ugleda i sutra u firmi svakome ponaosob „ali u poverenju, nemoj nikome da pričaš!“ rastrubi gde me je sreo, uz neki dobar izgovor za svoje prisustvo. E pa nećeš, kolega!
Prešao sam cela dva metra i nedostajalo mi je još samo par do izlaznih vrata, kada me je za rukav ščepao koščati stariji građanin u odvratnom kostimu penzionera. Pohabano braon odelo preko koga je kao na čiviluku visio tamno sivi mantil već je samo po sebi bilo dovoljno degutantno, a dodatni pogled na njegovu masku - izborano lice i sedu kosu - sledio mi je krv u žilama. Drugom rukom je mahao ka kasi, protestujući:
- Nemaju nijedno izdanje Harmsa! Pa to je apsurd, dečko! Apsurd!
Pokušao sam da se otrgnem od grotesknog čičice, i uspeo bih da izađem da u tom trenutku nisam naleteo na nekog nepažljivog glavonju koji je sekund ranije krenuo ka kasi. Od siline sudara, do tada prikupljene knjige su mi ispale iz ruku. Kišon je pao preko Ogdena Neša, onemogućivši mu disanje. Nepažljivac i ja smo u isto vreme zaustili:
- Gledaj kud ideš, čove...
Pogled mi se sreo sa Bokijevim. Pogledom. Početnu neprijatnost zamenilo je grozničavo razmišljanje – šta sad reći, kako ostati čist pred kolegom, a obojica smo uhvaćeni in flagranti.
- Boki, čoveče, otkud ti ovde? Zar nisi ostao da radiš prekovremeno zbog onog projekta?
Napad je najbolja odbrana, što rekoše svojevremeno klasični centarfori koje je mrzelo da trče nazad.
- Ooovaaaj, daaa, ostao sam prekovremeno. U stvari, još uvek radim! Došao sam da vidim da nemaju neku stručnu knjigu, baš u vezi sa projektom. Fale mi neke informacije bez kojih ne mogu da ga završim. A ti, otkud ti ovde? Ovo je poslednje mesto na kome bih te očekivao!
Pokvarenjak je preuzeo inicijativu i prešao u brz kontranapad. Šta sad, kad smo svi na protivničkoj polovini?
- Ja sam svratio samo da vidim da nemaju ukrasnog papira. Idem na neki rođendan, a nemam u šta da uvijem flašu vinjaka. Ne ide da je nosim u najlon kesi, kao neki seljak.
- Ne ide, ne ide. Nego, izgleda da ovi nemaju to što tražim. Evo, tu su ti ukrasni papiri, kod kase. ’Ajde biraj neki, pa da te odbacim do kuće!
- Neka, hvala, ne treba. Idi ti, sigurno žuriš. Nećeš valjda da zagineš na poslu do ujutru?
- Ma nikakav problem, to mi je pet minuta, nisi ti toliko daleko. Pa kakav bih ja kolega bio... nego, čekaj, zašto si u tom groznom kostimu? Zar nisi krenuo na rođendan? Šta je, maskenbal, a?
- Nije ovo kostim, nego sam odneo srebrni šljašteći sako na hemijsko čišćenje, a ništa drugo mi se ne slaže uz crvene špicaste cipele i tirkizne čarape, razumeš? Morao sam da obučem ove krpe.
Nekako je progutao tu priču, mada sam uhvatio njegov podozrivo-neverujući pogled.
Deset minuta kasnije, sa rolnom ukrasnog papira pod miškom našao sam se ponovo ispred kuće. Bacio sam onaj papir u kontejner, ušao u kuću i zbacio kostim čitaoca sa sebe. Odustao sam od kupovine i bilo kakvog čitanja uopšte. U pravu je bio Dostojevski. Zločin se ne isplati, pa makar ostao neotkriven. Nasuo sam vinjak koji mi je neko nedavno doneo za rođendan i uključio televizor. Žika Seljak je gostovao u novom rieliti programu kod Saleta Popovića. Milina.