Gubitak zvuči kao prizemno opšte mesto spram činjenice da gospodin Miša Blam neće više nasmejan prošetati Beogradom i mahnuti, onako usput. Da u nekom kafeu ili bircuzu neće prigrliti bas i početi da provocira pristojan svet. Miša Blam bio je jedan od onih ljudi zbog kojih je bilo lepše i lakše živeti. Trebalo ga je nekako zadržati...
"Ja sam najveći ljubitelj Miše Blama. Obožavam ga, jer Miša Blam je ličnost koja nikome nije naškodila. Ostavimo ljude koji me ne vole. Znam da nikome nisam naškodio i, za razliku od mnogih, bar sam nešto uradio. Uradio sam i kao instrumentalista, i to sa kontrabasom, a ne recimo sa trubom, izdao sam neke svoje ploče, obeležio nekakvu epohu, napisao i izdao knjige. I strašno se tučem za taj džez. Inače sam hedonista, volim da uživam u svom piću, u burbonu, u cigaretama, sve ono što je 'negativno'. I još nešto, ja sam samofinansijer, što je velika stvar. Ta nezavisnost je zapravo jedna od najbitnijih stvari. Tako da lično mislim da je Miša Blam sjajan tip (Novi magazin,27. mart 2014, Dragan Stošić)".
Bio je sjajan i, nakon punih pedeset godina sviranja u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji i širom sveta, ostao nezaboravan. Kontrabasista, kompozitor, aranžer. Nezavistan i slobodan. Umro je u četvrtak u Beogradu, pamtiće se ono što je uradio, a do samog kraja brinuo se zbog onoga što nije, pre svega zbog nastavka kapitalnog poduhvata Džez u Srbiji (prvi tom 2010.), drugog i trećeg toma knjige koja je postala nezaobilazno istorijsko štivo, ozvučeno, pritom, muzikom džez orkestara, strpljivo iskopavanom iz fonoteka i brižljivo biranom da predstavi vrhunske domete, ali i da zvučno oslika razvoj džeza i društva u kojem se svirao. Pripremao je trostruki CD, monografiju o nastupima velikih džezera iz inostranstva u Beogradu, od 1927.
Brinuo je za sudbinu džez festivala u Srbiji, želeo da otvori muzej džeza, da uredi i pokloni svoj legat. Brinuo je, a delovao je neopterećeno, kao da pred sobom ima neograničeno vreme i saradnike na koje može da se osloni. Znao je nema, bio je u mnogim poslovima sam, baš kao kada je davnih sedamdesetih, kao prvi beogradski ulični džez muzičar, sa taze njujorškim iskustvom, uhapšen u podzemnom prolazu u Nušićevoj.
Potresla me je vest o smrti Miše Blama. On je bio izvanredan muzičar i izvanredan pratilac pevača, što je važno naglasiti, jer većina muzičara kod nas ne mari za one koje stoje ispred. Izvini, Mišo, što koristim ovu priliku da to kažem. Miša je bio jedan od retkih koji je veoma voleo soliste i veoma se trudio oko nas. On je bio jedan predivan čovek, duhovit, izuzetno inteligentan, obrazovan... Zaista će i on, kao i mnogi pre njega tog kalibra, nedostajati, jer takvih ljudi je, imam utisak, sve manje. Neka mu je laka zemlja. Hvala mu na svemu. Nećemo ga nikada zaboraviti.
Jeste, bio je subverzivan, nije podnosio građanski mir učenog simfoničara, od angažmana u Berlinskoj filharmoniji kod dirigenta Herberta fon Karajana i astronomske zarade, pobegao je u Njujork, gde je preko dana radio u šanku, a uveče tražio posao džez kontrabasiste. Svirao je potom i narodnjake, obilazio SFRJ sa Velikim narodnim orkestrom TVB, voleo je da svira, voleo je ljude: "Sviraću i besplatno, ali hoću prevoz, hoću da imam svojih par pića i da budem dočekan kao umetnik. Ovde se bavim umetnošću, pišem knjige, pomažem klincima, sviram im besplatno. To je moja dobra osobina, strašno volim mladost, smatram sebe Drakulom koji 'pije' tu mladu krv. Pokušavam da ih ubedim da ne budu dešperatni kao srpski intelektualci, depresivni i ne služe ničemu. Da pregrme ovo 'ledeno doba', jer ništa ne traje doveka. Ne pričam o politici, pričam o mentalnom sklopu", rekao je u svom poslednjem intervjuu.
“Mišin doprinos Nišvillu je nemerljiv. Prisutan na svakom od poslednjih desetak izdanja festivala, aktivan i kao muzičar, predavač na workshopovima, učesnik promocija i tribina - bio nam je sigurno najveća podrška kada je reč o muzičarima. Uvek nas je branio od nedobronamernih, promovisao Nišville kuda kod krenuo, a kada je trebalo i veoma aktivno zastupao naše ciljeve. Bila je čast poznavati ga, družiti se sa njim ili čak - samo slušati ga dok svira ili priča..."
I pričao je dugo i često, šireći oko sebe sreću kojom je zračio, onu istinsku, kakvu imaju samo posvećeni. Poklanjajući pozitivnu energiju, trajno obogaćujući one koji su ga poznavali. I ponekad mu protivrečili.
Gubitak zvuči kao prizemno opšte mesto spram činjenice da gospodin Miša Blam neće više nasmejan prošetati Beogradom i mahnuti, onako usput. Da u nekom kafeu ili bircuzu neće prigrliti bas i početi da provocira pristojan svet.
Miša Blam bio je jedan od onih ljudi zbog kojih je bilo lepše i lakše živeti. Trebalo ga je nekako zadržati...
Izvor: enovine/danas/novimagazin