Terazije su nekada "silom" naseljavane, a danas se otimaju za stan na "prestižnoj" lokaciji...
Topčider je nekada od Beograda bio udaljeniji nego danas Novi Sad. Da li sve to uopšte možete i da zamislite?
Tamo gde je sada Pionirski park bila je baruština gde su ljudi išli u lov na divlje patke, sve dok bogati trgovac Stojan Simić nije kupio tu močvaru za neke smešne pare. Isušio ju je, napravio je sebi kuću u koju se nikada nije uselio jer je odmah kupljena za potrebe dvora. Karađorđev unuk, Aleksandar, uzeo je to za sebe. Posle su ga nastanili i Obrenovići - priča “kapetan vremeplova” Dragan Perić, autor knjige “Mesto do prozora - putovanje Beogradskim vremeplovom”.
"Danas bismo se rado pohvalili ako bismo imali stan na Terazijama, no nekada ljudi ni pod pretnjom sile nisu želeli tu da žive jer, “koj’ će im andrak plac tamo negde?” Terazije je Miloš Obrenović naseljavao batinama. Hteo je da iz grada raseli zanatlije koje su radile sa otvorenim plamenom jer su kuće bile od trošnog materijala i ako bi došlo do požara izgorelo bi celo naselje. Zato im je davao, besplatno, placeve uz obavezu da za godinu dana ograde plac. Ko ne uradi, plaćao bi novčanu kaznu plus 20 batina po golom dupetu. Ni to nije pomoglo, mnogi su se odrekli placeva, pristajali i na globu i na batine - priča “kapetan vremeplova”, koga smo sreli u kafani “Zlatno burence” koja na istom mestu postoji “tek” 138 godina.
A, prekoputa ove kafane, u Prizrenskoj ulici, nalazi se jedna stara zgrada, koja se spominje u jednoj od sagovornikovih knjiga “Obična priča” koja opisuje stari Beograd iz sredine dvadesetih godina prošlog veka.
- Izigravajući detektiva, saznao sam da je u toj zgradi na drugom spratu bila velika racija. Ruski emigranti su tu držali ilegalnu pušionica opijuma i kockarnicu - otkriva Perić koji do kraja godine planira da objavi nastavak ove knjige, roman “Karakondžula”.
Beograd se nekada prostirao do današnjeg Narodnog porozišta, a Zeleni venac je bila jedna ogromna bara, preko koje se prelazilo čamcima. Savamala je bila deo u kome su se nalazili pretežno magacini. Pristanište je bilo gde je sada hotel “Bristol”.
- Najstariji deo Beograda je oko kule Nebojše i gore kod Kalemegdana. Tu, u Donjem gradu, Rimljani su imali logor. Beograd, kao naselje koje postoji na istom prostoru, spada u najstarije u Evropi.
Širio se više na dunavsku, dorćolsku stranu koja je bila pitomija, dok je savska, koja je bila močvarnija, strmija. Dorćol su najviše naseljavali Turci, pa Austrijanci, pa opet Turci. Pre njih su došli i Sefardi, Jevreji, koji su bili proterani iz Španije - priča Perić o nekadašnjem životu na Dorćolu.
- Čubura je mansarda Beograda. Na turskom čubura znači bure kome su odvaljene bočne strane. Tu gde je sada “Gradić Pejton”, bio je dud i podno njega izvor. Pošto je izvor bio slabog kapaciteta, ljudi su iskopali rupu i tu spustili to bure (čuburu) da se ne bi zemlja obrušavala. Po tom buretu je ceo kraj dobio ime, koji je potom naselila sirotnja - kaže Perić.
izvor: 24sata