Kada su ovakvi izvođači u pitanju, nije važno što su bili kod nas „pre neku godinu“, nije važno da li su izdali neki novi album, niti gde će svirati. Interesovanja uvek ima, i oni uvek opravdaju očekivanja. Nije oko ovog koncerta bilo mnogo priče, pompeznih najava, paničnog „vrbovanja“ publike... bilo je dovoljno samo objaviti da nastupa. Ovog puta, povodom prošlogodišnjeg izdanja, kompilacije „Still Got So Far to Go: The Best of Chris Rea“
Pre neku godinu bilo je uživanje slušati ga u Beogradskoj areni, ali odluka organizatora da ga ovog puta „smesti“ u Centar „Sava“, pokazala se kao odlična. Jer, možda bi ipak bilo previše ponovo očekivati toliko ljudi kao prošli put, a i još onda se činilo da bi njegovoj publici i njegovom zvuku više prijala nešto intimnija atmosfera. Centar „Sava“ je očekivano bio prepun, i to se moglo nagovestiti i pre nego što je koncert i počeo.
Nešto posle 20 časova na scenu je izašao Pol Kejsi (Paul Casey), koji je zajedno sa svojoj akustičnom gitarom bio zadužen za „zagrevanje“. Ovaj simpatični Irac je sa nekoliko pesama predstavio sebe ali i deo svog novog albuma, lakim notama i povremenim bodrenjem publike, pokupio je nešto simpatija, a onda se presvukao i zauzeo svoju poziciju u pratećem bendu Krisa Rije.
Posle kratke pauze, i Rija i bend su izašli na binu bez reči, i započeli koncert pesmom „I Can't Wait For Love“, izdatu i na trostrukom albumu „The Return of the Fabulous Hofner Blue Notes“. Kao i na prošlom gostovanju, najvažniji deo njegove scenografije bile su gitare, velike i manje, raznih boja, koje su visile u pozadini.
Njegova fantastična, unikatna boja glasa bila je dovoljna za ovacije. Ovaj čovek možda nema zavidan opseg glasa, naprotiv. Nema ni tehniku pevanja koja bi ga proslavila. Ali ima „farbu“ koju nije moguće pomešati ni sa jednom drugom i koja daje takav prizvuk pesmama, da ih ne možete zaboraviti.
Bluz je zaplovio Sava centrom, a on je bez reči prelazio sa pesme na pesmu... „Where The Blues Comes From“, a onda i oduševljenje za „Josephine“ sa albuma „Shamrock Diaries“ iz 1985. godine. I tek onda je počeo da „komunicira“, da bodri publiku da sa njim tapše u ritmu.
Nije on čovek od mnogo reči, poznato nam je od ranije da komunicira na neki drugačiji način. Usledila je „Easy Rider“, „'Til the Morning Sun Shines on My Love and Me“, „Looking for the summer“, „Julia“, „Stony Road“, „Come So Far Yet Still So Far To Go“...
Zvuk Krisove gitare prizivao je atmosferu prašnjavih američkih pustinjskih puteva, starih pumpi i nekih živopisnih starih bluzera koji sviraju na poluraštimovanim gitarama... ili se bar nekima takva slika rađala u glavi dok su ga slušali...
A onda su se gitare u pozadini zacrvenele, kao i sva svetla na bini... veliki crveni „luster“ bacao je snom svetla samo na njega... par tonova, i svima je bilo jasno šta sledi... 1989. godine Kris Rija izdao je album, i istoimeni singl koji mu je obeležio karijeru... „The Road to Hell“... Ovacije, oduševljenje i horsko pevanje ovog fantastičnog hita, bez kojeg bismo teško mogli i da zamislimo bilo koji njegov koncert. To je bio odličan kraj regularnog dela koncerta.
Bis je započeo još jednim velikim hitom, „On The Beach“ sa istoimenog albuma iz 1986. godine, ovog puta uz simpatičan rege završetak. A onda se desilo ono što je možda trebalo i mnogo ranije... I on, ali i ostali članovi benda probudili su publiku i sve podigli na noge pesmom „Let’s dance“! Obezbeđenje je dozvolilo najveselijima da priđu bliže bini, ceo Centar „Sava“ je bio na nogama! Rija je pozivao publiku da peva sa njim, ispričao „dogodovštinu“ iz diskoteke sa divnom poentom: nikad nisi suviše star za ples...
Uprkos višeminutnim ovacijama, nije bilo drugog bisa. Mogli smo da čujemo još „Auberge“, recimo... ali bilo je i ovo sasvim dovoljno.
Profesionalno, počeli su na vreme i svirali tačno onoliko koliko su najavili. Bez greške, bez mnogo priče... Odličan bend, odličan frontmen, koji, iako „ćutljiv“, ume na svoj način i da komunicira sa publikom, i da pokaže koliko uživa u onome što radi.
Kada posmatrate ovakve veličine na bini, kada naučite da ih čujete na pravi način, zapitate se: šta će se desiti kada ovakvi velikani odu sa scene? Ima li na svetskoj sceni „naslednika“ ovog kalibra? Nadajmo se da ima, jer zbog takvih ljudi vredi ići na koncerte.