U toku je zasedanje 141. IPU skupštine u beogradskom centru “Sava”. Jedan deo programa je stalni odbor za demokratiju i ljudska prava, koji se odnosi na raspravu o nacrtu rezolucije o Ostvarivanju univerzalne zdravstvene zaštite do 2030. godine.
Jedno od najvažnijih pitanja na ovogodišnjem zasedanju u Srbiji odnosi se upravo na to šta bi parlamentarci iz celog sveta mogli da urade u obezbeđivanju prava na zdravlje.
Kako je siromaštvo u porastu, a osnovne zdravstvene usluge su manje dostupne ili gotovo nedostupne u pojedinim zemljama, raspoređivane u odnosu na određene karakteristike (polne, verske, nacionalne…), pa i zloupotrebljene – postavlja se pitanje u kom pravcu bi trebalo krenuti i koja se praksa pokazala najboljom.
Potpredsednik parlamenta Narodne skupštine Republike Srbije prof. dr Vladimir Marinković obratio se danas na zasedanju.
Bez obzira na to što Agenda 2030 među svoje ciljeve svrstava i cilj tri, koji se odnosi na dobro zdravlje, odnosno ideju da se obezbede zdrav život i promovisanje blagostanja za sve ljude svih generacija, problemi egzistiraju.
- Ljudska prava, univerzalna po svojoj prirodi, usko su povezana i osnov su mira, demokratije i nalaze se u samoj srži implementacije Agende 2030. Parlamenti kao predstavnička tela država i naroda, kao jedan od glavnih garanata i potvrda demokratičnosti svakog društva, imaju ključnu ulogu u pružanju podrške u očuvanju i negovanju ljudskih prava, ali i u njihovoj odbrani kada je to potrebno – rekao je dr Marinković danas.
Kao jedan vid potencijalnog rešenja, Marinković je pričao o odnosu lokalne politike u domenu zdravlja.
- Mi, parlamentarci, bi trebalo da kroz rad na terenu, u direktnoj komunikaciji sa građanima, da nastojimo da upoznamo građane sa njihovim pravima i mogućnostima za njihovo ostvarenje i zaštitu – rekao je on dodavši da je parlament u mogućnosti i da kroz javne debate omogući širim društvenim grupacijama i relevantnim akterima da učestvuju u kreiranju zdravstvene politike.
Na zasedanju čula su se iskustva, komentari i predlozi Iraka, Tajlanda, Pakistana, Australije, Kube, Gane i drugih država.
Zajednički imenilac problema u pružanju osnovnih zdravstvenih usluga je diskriminacija po nekoliko osnova, najčešće po polu, veri i nacionalnosti, a neretko i po ekonomskom osnovu; dalje težnja ka pružanju tih usluga i garantovanje za njih, brzo i efikasno delanje, participacija, raspoređivanje budžeta unutar država, zdravstveno obrazovanje koje je od značaja kako bi ljudi ostali u svojim matičnim mestima, što automatski utiče na migracije.
Vrlo važan problem, koji je izneo Irak, odnosi se na problem crnog tržišta koji pruža ogromnu količinu lekova.
Jedan deo rešenja odnosi se na složnost i jaku političku volju da bi se ti problemi zaista rešili, kako su rekli danas.
Na kraju, ukazano je na posebnu obazrivost prema osetljivijoj populaciji što se tiče zdravstvenog osiguranja, a usmerena je pažnja i na potencijal koje imaju socijalne mreže u vidljivosti svakog tipa.