Srbija, zemlja koja poseduje mnoga kulturna blaga u vidu istorijskih znamenitosti, zemlja čiji se stanovnici ponose svojim poreklom i korenima, sa ljudima koji inatom i upornošću, ma koliko teško ili bespovratno bilo, uspevaju da vrate osmeh na lice i guraju napred, a ipak... toliko toga radimo pogrešno i kontradiktorno.
Često, umesto da budemo čuvari naših nacionalnih blaga i svetinja, radimo upravo suprotno. Postajemo svedoci i saučesnici u uništavanju spomenika kulture. Da paradoks bude još veći, neretko je sve to dirigovano upravo od strane institucija koje bi trebalo prve da stanu u odbranu i zaštitu istorije.
Jedna od priča iz "našeg dvorišta" dešava se nekoliko godina unazad, a ovih dana posebno zavređuje pažnju da bude spomenuta. U pitanju je jedina romska svetinja u Beogradu, spomenik koji je podignut u znak sećanja na žrtve, srpsko-romsku omladinu, heroje koji su stradali u periodu 1912-1918. godine, kao i streljane građane 1941. godine u policijskoj akciji tadašnje okupacione vlasti poznatije kao Beogradska racija.
Romske prostorije u ulici Gospodara Vučića 49. datiraju od 1926. Godine. U njima se nalazi prva romska svetinja i kapelica napravljena u slavu Tetkice Bibije i spomenik palim borcima iz Prvog i drugog svetskog rata. Potom je tu, iste godine, formirana i Srpsko-ciganska zadruga.
On je, nažalost, zapostavljen od strane javnosti, te mnogi koji su ga ugledali ili prolazili pored njega ni ne znaju njegovu simboliku i pozadinu priče. Mnogi, nažalost, možda nikada neće ni saznati, jer se iz neprihvatljivih razloga planira njegovo rušenje.
Povodom toga, kontaktirali smo gospodina Kostu Savića, predsednika Odbora za odbranu svetinja, koji se već godinama bori za očuvanje naših korena, da nam malo bliže predoči pred kakvim se poblemom trenutno nalaze i ima li rešenja.
Za početak, možete li da približite javnosti koji je značaj ovog istorijskog spomenika?
- Reč je o spomeniku koji je posvećen herojima stradalim u periodu 1912-1918. godine, srpsko-ciganskoj omladini, kao i streljanim građanima 1941. godine u policijskoj akciji tadašnje okupacione vlasti. Napomenuo bih samo da je ovaj spomenik kao takav jedinstven na teritoriji našeg grada i za nas Rome ima veliku sentimentalnu vrednost. On je podignut 1926. godine uz pomoć dobrovoljnih priloga srpskog, ciganskog i jevrejskog stanovništva. Nažalost, spomenik je nacionaizovan 1976. godine. Bunili smo se, ali niko od nadležnih nije tome pridavao značaj. Do polovine marta ove godine on je pripadao gradu.
Već duže vreme imate problem zbog toga što određeni pojedinci žele da unište spomenik, kako je sve počelo, kada ste shvatili da je situacija postala deliktna?
- Sve je uzelo maha prošle godine. Bio je 4. septembar 2019. kada su me nazvali da hitno dođem do prostorija našeg udruženja. Bez ikakve najave i upozorenja, mašinama su krenuli da ruše. Odmah smo pozvali patrolu koja je reagovala. Uništavanje je odloženo, ali je ovom prilikom krov većim delom srušen. Ceo postupak je 14. septembra zaveden u Drugom osnovnom sudu u Katanićevoj i od tada, već evo više od godinu dana, nije ništa preduzeto, a svi se prave gluvi na naša pitanja.
Da li se preduzima neka konkretna akcija i da li ste pokušali već da se obratite nekom od nadležnih?
- Naravno. Posle toga smo slali gradonačelniku zahtev za prijem i odbraćali se raznim institucijama. Uglavnom nas nisu udostojili nikakvog odgovora. Zanimljivo je to da je i Republički zavod za zaštitu spomenika uvrstio ovaj spomenik u kategoriju od izuzetne važnosti, ali kada je trebalo da se stane na našu stranu nije bilo nikakve pomoći niti saopštenja sa njihove adrese. Meni je nerazumljivo i dalje da se sve ovo radi naočigled svih, i verujem da imaju dobru potporu iza sebe, nekog ko im čuva leđa, jer drugačije ne mogu da prihvatim. Navodno je vlasništvo nad svim dobio upravo čovek koji je planirao rušenje prošle godine. Nije bilo ništa javno, nije bilo nikakve licitacije, nagodbom su 'ispod stola' sve rešili. Oni su to sve započeli bespravno, morali su u katastru da zavedu, a nama su se tamo pravdali da su dobili naređenje od suda. Oni to sve planiski rade već pet godina unazad.
Od kada vam je zabranjeno da koristite vaše prostorije i na koji način ste to saznali?
- U proteklih nekoliko meseci su zabranu dolaska pravdali novonastalom situacijom sa koronavirusom, a zvanično, pre dva, tri meseca katanac i lanac koji su služili za zaključavanje, nestali su preko noći i zamenjeni su, te više ne možemo ni na koji način da uđemo u naše prostorije. Planirano je rušenje, a da li će spomenik biti izmešten ili uništen i dalje nemamo informacije. Sve liči na to da je drugi scenario verovatniji.
S obzirom na to da Vam do sada niko od nadležnih nije odgovarao na zahteve i molbe, koji je Vaš sledeći korak i koliko mislite da je ostalo vremena za reagovanje?
- Svaki trenutak je kritičan. Verovatno samo čekaju dozvolu za rušenje i onda nema povratka, ali se ne predajemo. Nemamo adekvatnu podršku ni u javnosti. Jedna nacionalna televizija je snimila prilog o svemu, ali je on pušten u 6 časova ujutru. Drugi put me je kontaktirala novinarka iz jedne redakcije, koja je rekla da dođem na mesto gde se nalazi spomenik da napravimo prilog, ali je umesto toga napravila nekoliko fotografija i otišla. Zvao sam je nekoliko puta. Pravdala se da mora da priča sa nadležnima te da će me posle toga kontakirati. Završilo se na tome. Sada nam je jedina opcija da dopremo do što većeg broja ljudi preko dtuštvenih mreža, mada ne vidimo izlaz i kao poslednju opciju planiramo da uputimo molbu za prijem kod predsednika ili premijerke. Samo deset minuta bi nam bilo dovoljno. Ne tražimo više. Imam sve papire, sve molbe i zahteve koje čuvam i koje mogu svima da pokažem. Ne možemo da odustanemo od borbe za našu svetinju koja nam se na ovako svirep način otima!
Autor: Tamara Jovanović
Foto: Goran Zlatković