Životni vrtlog nije štedeo 95-godišnjeg Ladislava Milunovića, rođenog u Subotici. Skoro 10 godina je beskućnik, preživeo je zloglasni Mauthauzen, pobegao iz Aušvica, posle rata gradio po Nemačkoj, da bi ga iz kuće koju je sa drugom suprugom stekao u Zemunu izbacila njena kći, pišu Vesti.
Ladislav je živeo u šumi pored centralnog groblja, a posle nekoliko godina potucanja sa kamp-prikolicom i bežanja pred komunalnom inspekcijom, jedna Sanja istog prezimena ustupila mu je plac u zemunskom naselju Plavi horizonti.
Sa 95 godina, Ladislav izgleda, govori i drži se kao da ima bar 30 godina manje.
- Doveli su mi lekara da me pregleda i kaže da mi nije ništa. Ne pijem nikakve lekove. Odlično sam. Malo mi treba da budem zadovoljan. Šta ću? Takav sam. Samo da je stomak sit, i sve je dobro, pišu "Vesti".
Ladislav i njegova prikolica obišli su Zemun i Beograd. Policija ga je ganjala, on je bežao.
- Danas ne tražim ništa. Samo da živim kako mogu. Imam ja svoje društvo. Ove četiri Lajke, kako doziva svoje pse, brinu o meni, brane od napasnika. Neće me ljudi, ali umem sa životinjama. Mnogo ih volim, i one mene. Ne želim da se odvojim od njih, pa zato neću u dom. Želja mi je samo da imam hrane, da pojedem i popijem i njih nahranim. To je sve.
O Ladislavu Milunoviću, rođenom 29. januara 1917. godine u Subotici, izveštavali su mnogi mediji, ali nažalost, nadležne državne institucije su očigledno gluve za ovakve slučajeve.
Stoga je grupa Beograđana pokrenula grupu na Fejsbuku pod nazivom "Pomoć za beskućnike sa životinjama", posredstvom koje pokušavaju da pomognu i Ladislavu.
Članovi te grupe trude se da na svakih tri, četiri dana posete starca i odnesu mu hranu i sve potrepštine.
Odatle ga niko ne tera, ali sve što ima nad glavom je jedan limeni krov, gomila smeća i starih stvari u koje je ušla memla i nataložio se smrad. Nedavna oluja je srušila poljski klozet, a kupatilo nije ni imao.
Hvali se da je zdrav ko dren, ali sa štapom ipak ne može daleko. Do javnog kupatila vode ga neki ljudi dobre volje, koji mu donose i hranu, vodu i sve što mu je potrebno. Njegov rod ga je zaboravio. Negde oko Kelna, kaže, živi njegova kći Ljiljana sa unukom, ali za njega ne pita. Drugih srodnika nema.
- Valjda ju je sramota svega ovoga. Živim kao životinja! Nekada danima nemam ništa za jelo - počinje Ladislav. Izašao je u staroj, odrpanoj košulji, čakširama slične starosti, jedva uvezanim oko struka. U čarapama je hodao po dvorištu, jer papuča nema.
Ja sam samo broj
- Imam pravo na neku penziju, ali su mi dokumenta pokrali, stara su istekla i nemam nikakav papir sa kojim bi mogao da podignem penziju. Državu baš briga! Nju ja ne zanimam. Jednom sam dobio pravu na kućnu negu, ali niko nije došao da mi pomogne. Briga ih!
Kamenorezac
Ladislav je od škole završio četiri razreda osnovne, a zatim i zanatsku školu. Završio je za kamenoresca i kaže da je po povratku u Srbiju od tog zanata mogao da živi. Tvrdi da je deo ušteđevine stečene na radu u Nemačkoj dao ćerki Ljiljani, a drugi deo novca uložio u kuću u kojoj je živeo sa Anicom.
- Moja druga žena Anica i ja smo lepo živeli. U kući u ulici Sibinjanin Janka u Zemunu. Zajedno nismo imali dece, ona je imala kćer Ankicu iz prethodnog braka. Na žalost, pre devet godina je udari šlog u dvorištu i umre odmah. Za dva dana su me izbacili iz kuće. Kuća se vodila na njeno ime, Ankica je deo prodala, ne znam kako, i mene izbacila. Mislio sam, rešiće se nekako. Bilo mi je žao da je tužim, jer je gluvonema - priča Ladislav koji se početkom ove godine ponovo našao pred svojim kućom. Bio je s druge strane ograde. Skitnica koja sa psima živi u staroj kamp prikolici. Samo je gledao izdaleka, Ankicu nije video.