Sarajevo: Skoro dve decenije od masakra na pijaci Markale, slučaj nerazjašnjen

0

Dva masakra počinjena nad sarajevskim civilima u minobacačkim napadima za vreme Rata u BiH, koje Haški tribunal naziva „Slučaj Markale“ i „Pijaca Markale", prema istraživanjima UN još su nerazjašnjeni.

Jasuši Akaši, izaslanik generalnog sekretara UN je u vezi sa događajima na Markalama osnovao Odbor Ujedinjenih naroda od pet stručnjaka iz pet različitih zemalja, koji je na osnovu podataka utvrdio da je granata mogla biti ispaljena sa lokacije pod kontrolom Armije BiH ili Vojske Republike Srpske.

Masakri su se odigrali na pijaci Markale, koja se nalazi u centru Sarajeva. Prvi masakr se desio 5. februara 1994. kada je ubijeno 68 ljudi, a ranjeno 144. Drugi napad se desio 28. avgusta 1995. kada je ubijeno 37 ljudi, a ranjeno 90. Prema sudskim presudama Haškog tribunala za oba slučaja je odgovorna Vojska Republike Srpske, dok prema izveštaju nezavisne komisije iz 1995 godine, ne postoje jasni dokazi za to ko je odgovoran kod prvog napada na pijacu Markale, što je potvrdio lično i Jasuši Akaši, izaslanik generalnog sekretara UN za Balkan.

Zbog toga mnogi smatraju da su bošnjačke snage iscenirale, odnosno same izvršile oba napada na sopstvene civile kako bi izazvale NATO bombardovanje Republike Srpske.

Nekadašnji specijalni izaslanik UN Jasuši Akaši izjavio je 2011. godine da je još uvek nejasno ko je počinio na napad na pijacu Markale 1994. godine.


Polaganje cveća u znak sećanja na sve stradale žrtve na Markalama

Prema izveštaju Bi-Bi-Sijevog novinara Džima Fiša, prvi masakr na pijaci Markale se desio između 12.10 i 12.15 sati, kada je minobacačka granata promera 120 milimetara udarila u prepunu pijacu Markale. Spasilačke jedinice i osoblje Organizacije ujedinjenih nacija odmah su pritekli u pomoć brojnim žrtvama.

Svi zapadni mediji su odmah naveli Srbe kao autore ovog napada. Vlasti Republike BiH i Republike Srpske počele su međusobno da se optužuju za ovaj incident. Kontroverze oko ovog događaja počele su kada je prvobitni izveštaj Unprofora naveo da je granata ispaljena sa pozicije pod kontrolom Muslimana.

Tadašnji komandant UNPROFOR-a, general Majkl Rouz je nakon incidenta izjavio da ne može da se utvrdi odakle je granata ispaljena. Kasniji i temeljitiji izveštaj UNPROFOR-a je otkrio grešku u prvobitnim nalazima. Organizacija ujedinjenih nacija je zaključila da je bilo nemoguće odrediti sa koje strane je granata ispaljena.

Republika Srpska je isti dan od UNPROFORA-a zatražila osnivanje istražnog tima u kome bi bili zastupljeni pripadnici Vojske Republike Srpske i Armije Republike BiH, međutim ovaj predlog je odbijen. U januaru 2003. godine, u procesu protiv generala Stanislava Galića, Haški tribunal je zaključio da je su masakr počinjinile snage Vojske Republike Srpske.

Drugi masakr

Drugi masakr se desio 18 meseci kasnije, oko 11 sati, 28. avgusta 1995. godine. Ovog puta bilo je ispaljeno pet granata, ali je broj žrtava bio manji — 37 mrtvih i 90 ranjenih. Srpski politički vrh je kao i u incidentu iz 1994. godine, negirao bilo kakvu odgovornost i optužio snage Vlade Bosne i Hercegovine da gađaju vlastiti narod, kako bi izazvali međunarodnu zajednicu i moguću intervenciju.

Za ovaj incident, dokazi su za UNPROFOR bili jasni — u poverljivom izveštaju nedugo nakon incidenta, zaključeno je da je svih pet granata ispaljalila Vojska Republike Srpske.

Sudski proces i presuda

Januara 2004. godine, tužioci u slučaju protiv Stanislava Galića, generala VRS koji je komandovao opsadom Sarajeva, pred Međunarodnim krivičnim sudom za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije, predstavili su kao dokaz stručni izveštaj balističkog eksperta Berka Zečevića.

Zajedno sa dvojicom kolega, Zečević je otkrio šest mogućih mesta sa kojih je dotična granata mogla biti ispaljena, od kojih su pet bili položaji VRS, a jedno pod kontrolom Armije RBiH. Mesto pod kontrolom Armije RBiH je bilo vidljivo promatračima UNPROFOR-a, koji su potvrdili da tog dana nijedna granata nije bila ispaljena sa tog položaja.

Berko Zečević je dalje objasnio da su se neki delovi projektila mogli proizvoditi samo u dva mesta, a oba su bila pod kontrolom Vojske Republike Srpske. Istraživajući pravac minobacačkog projektila od 120 mm, Berko Zečević je konačno utvrdio kako je on ispaljen sa srpskih položaja na području sela Mrkovići, severoistočno od starog grada.

Sud je na kraju odlučio da je Galić kriv bez osnovane sumnje za svih pet granatiranja za koje su ga tužioci optužili, uključujući i Markale, te je osuđen na doživotnu robiju.

Iako je o presudi opširno izveštavano preko međunarodnih medija, prema tvrdnjama Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, odluka suda je ignorisana u samoj Srbiji i Crnoj Gori.

Takođe, mediji i političari u RS odlučno su negirali rezultate veštačenja Berka Zečevića. Pantelija Ćurguz, predsednik Boračke organizacije RS, optužio je Zećevića da je bio umešan u ove incidente, dok je Radovan Karadžić, bivši predsednik RS i haški optuženik, zatražio izuzeće Zečevića zbog pristrasnosti.

Tumačenja koja odstupaju od Haškog suda

Tadašnji komandant UNPROFOR-a, general Majkl Rouz, nakon incidenta je izjavio da ne može da se utvrdi odakle je granata ispaljena.

Ruski pukovnik Andrej Demurenko je odmah posle granatiranja pijace Markale u Sarajevu, u tadašnjoj Republici BiH, izjavio da su Srbi neopravdano bili optuženi samo zato da bi to bio povod da ih napadne NATO.

Pukovnik Demurenko, koji je bio načelnik štaba jednog sektora mirotvoraca u Sarajevu i komandant ruskog mirotvoračkog bataljona, sačuvao je kompletnu dokumentaciju koja se odnosi na Markale.

Pročitao je dva izveštaja, od kojih je jedan napisao jedan francuski oficir, dok je autor drugog izveštaja bio oficir za kog pukovnik nije mogao da odredi da li je bio bošnjačke ili hrvatske nacionalnosti. Pukovnik navodi da je u tim izveštajima bio izračunat ugao dolaska projektila i ugao sletanja projektila na mesto udara.

Svedočenje ruskog pukovnika Demurenka

„Krenuo sam, na osnovu analize koju su napravili Francuzi, do mesta odakle je trebalo da navodno gađaju srpski minobacači. Na površini od sto metara, gde je trebao biti taj zlokobni minobacač, nije bilo apsolutno nikakvih tragova na travi. Vojnici odlično znaju da tamo gde se fiksiraju minobacači mora da ostane trag. Drugo mesto, gde su po francuskim proračunima trebali biti srpski minobacači, bilo je šumovito. Dobro je poznato da minobacači ne mogu da gađaju iz šume, jer grane mogu da zaustave granatu. Osim toga, zbog zgrada koje okružuju Markale, ni slučajno nije mogla stići granata sa srpskih položaja. Svakome ko barem malo zna nešto o artiljeriji jasno je da granata ne može da šeta. Osim toga, bilo je nelogično da jedna granata pobije i rani tolike ljude a dve ostale nisu nikoga ni ogrebale“, seća se Demurenko.

Moskovski istoričar, Konstantin Nikiforov, koji je jedno vreme radio i kao pisac govora Borisa Jeljcina, u svojoj knjizi piše i o masakrima na Markalama.

Nikiforov tvrdi da su oficiri ruskog bataljona, koji se nalazio oko Sarajeva, kategorički tvrdili da Srbi nisu mogli granatirati Markale. Taj istoričar je došao do informacija da u avgustu 1995. godine Markale nisu gađane iz minobacača, već su, po scenariju zapadnih obaveštajnih službi, tu krvavu akciju obavili Muslimani, sa jedne od susednih višespratnica.

Nikiforov je uveren da su i u februaru 1994. godine zapadne službe organizovale akciju pod nazivom „Ciklon-1“ kada je na Markalama poginulo mnogo ljudi. I tada su krvavu akciju izveli Muslimani. Cilj oba „ciklona“ je bio da se stvori povod da NATO napadne srpske položaje.

Posledice

Direktna posledica ovih događaja bilo je NATO bombardovanje RS. NATO je optužio Vojsku Republike Srpske i iskoristio to granatiranje kao povod za ulazak NATO-a u rat protiv Srba u BiH u vojnoj operaciji pod kodnim imenom „Operacija namerna sila“ (Operation Deliberate Force), kao i nastavak akcije NATO-a i Hrvatske protiv Republike Srpske Krajine započete dvadesetak dana ranije, s ciljem oslabljivanja vojne moći vojske Republike Srpske koja je pretila ili je mogla da preti područjima koje je UN okarakterisao kao „sigurne zone“.

Tim akcijama potpuno je proterano srpsko stanovništvo sa teritorije Kninske Krajine, kao i srpsko stanovništvo iz zapadnih i jugozapadnih delova Bosne i Hercegovine.

Republika Srpska je vojnički poražena i bila je prinuđena da potpiše mir u kome je izgubila više od trećine svoje dotadašnje teritorije.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.