S druge strane

Ljudi koji nikad nemaju vremena, usamljeni i oni koji bi, sve mogli kad bi hteli, a neće

Pozorište sa čovekom kao osnovom svega, bez napadne teatralnosti. Toplina i duhovitost bez besciljnog prosipanja pameti, okosnica su predstave Nataše Rajković i Bobe Jelćića - Zagrebačkog kazališta mladih. Pozorište u kojem će vas glumci dočekati na sceni, teatar u kojem su svetla i u publici sve vreme upaljena, od početka je obećavalo nešto drugačije. Glumci Ksenija Marinković, Krešimir Mikić, Jadranaka Đokić i Nikša Butijer nastupaju opušteno, s mnogo odlične improvizacije koja ne izmiče kontroli.

„S druge strane“ je vrsta pozorišnog sitkoma, dokumentarističkog dela, još nepoznate ili nedovoljno zastupljene forme u srpskom pozorištu, nežna sapunica ( sa poentom), psihodrama, komedija na ivici suza.

Četvoro usamljenjih ljudi nastoji da vam ispriča svoje priče i samo svoju istinu. Svaki život na kraju stane u jednu rečenicu, koja može da se izgovori na milion načina.

Kako se šerpe, stolice i prozori pomeraju pred očima usamljene domaćice? Šta čini momak, krhki mladić - njen sin, u krizi uspostavljanja prave komunikacije s ljudima i suprotnim polom? Komšija kojem treba “ženska ruka” i čovek koji će, ako treba, da izbaci publiku iz sale da bi osvojio ženu. Najbolja suseda, mlada devojka, sa savetima o vračarama iz Bosne, koje možda mogu da poprave stvar. Sve uz neizbežno, komšija “hoćete li kavu”, ili “šta ima na televiziji” kad se ne zna šta i kako dalje. I mogli bi oni tako, kako sami kažu na kraju predstave, do sutra ujutro, ali neće, a i zašto bi.

Šteta što na scenama beogradskih pozorišta nema više gostovanja sličnih pozorišta. Nešto novo i drugačije ne mora da bude rezervisano samo za jedno doba godine, konkretno BITEF. Beogradska publika, među kojom je bila i jedna od heroina jugoslovenskog glumišta Marija Crnobori i neznatna jezička barijera, uz po neko, “šta je to tlak”, sigurno bi našla svoje mesto na sličnim predstavama.

Danijela Tadić