Javne govornice više niko ne koristi?

0

Sve manje sugrađana, zbog pojave savremenijih sredstava komunikacije, koristi usluge javnih telefona. Jedan broj van funkcije zbog bahatih sugrađana. Najviše razgovora ima na autobuskim stanicama

Usamljenost je njena vrlina. Ponosno stoji u Makedonskoj ulici, iako joj malo ko priđe. Neoštećena, neižvrljana. Za razliku od drugih, imala je sreće. Jedna je od retkih koje još uvek služe svrsi. Za sve hitne slučajeve i kada nestane kredita na mobilnom telefonu, ona je tu – javna telefonska govornica.

Prve govornice u Beogradu su se pojavile još davne 1931. godine. U to vreme bilo ih je tek desetak, da bi se njihov broj iz godine u godinu povećavao, zajedno sa potrebama ljudi za telekomunikacijom. Stajale su na raskrsnicama, trgovima i u javnim ustanovama, uglavnom tamo gde je bilo mnogo građana na jednom mestu. Izgledale su kao stare engleske govornice, metalne i obojene u crveno. Funkcionisale su tako što su se novčići različitih vrednosti ubacivali u pregrade čije su veličine bile prilagođene njima. Tako je bilo sve do pedesetih godina, kada su prefarbane u žuto, prateći imidž PTT. Sedamdesetih, umesto novčića za razgovor su bili potrebni žetoni, da bi i njih početkom devedesetih potpuno zamenile kartice. Zarad uštede novca, „Pošta“ je na postojeće „žetonske“ govornice samo dogradila deo u koji su se one ubacivale.

Danas u Beogradu ima 2.600 „halo govornica“ koje isključivo funkcionišu po principu ubacivanja kartice sa određenim iznosom kredita. Nadležne službe „Telekoma Srbija“ redovno kontrolišu ispravnost rada govornica, a vrše i intervencije po prijavi građana.

– „Halo govornice“ se koriste manje i taj trend je prisutan već nekoliko godina. Uzrok tome je svakako činjenica da sve veći broj ljudi koristi mobilni telefon kao dominantno sredstvo komunikacije. Naša kompanija će uprkos tome nastaviti da pruža ovu uslugu građanima – kaže Ivana Arbutina, pi-ar „Telekoma Srbija“.

ISTORIJA
Tridesetih godina dvadesetog veka, u Americi su bili popularni induktorski telefoni u javnim govornicama. Da bi veza bila uspostavljena, bilo je neophodno najpre telefonistkinji izdiktirati broj, nakon čega je bilo moguće obaviti razgovor. Ovakve govornice nisu postojale u Srbiji.

Kartice za upotrebu javnih telefona kupuju se na trafikama ili u poslovnicama „Telekoma“ po ceni od 300 dinara. Toliki je i iznos kredita na njoj.

– Ljudi i dalje kupuju i koriste ih uglavnom kada zovu inostranstvo, jer je tako mnogo povoljnije. Jedan dečko nedavno je došao da mi kaže kako je baš dugo razgovarao sa rođakom iz Grčke, i još mu je ostalo kredita – kaže prodavačica iz trafike.

Najviše razgovora obavlja se na govornicama instaliranim na autobuskim i železničkim stanicama, u bolnicama, banjama, tržnim centrima i zatvorima. Hitne službe, kao što su policija, vatrogasci i Hitna pomoć, sa „halo govornice“ mogu se pozvati besplatno.

MEĐUGRADSKI I MEĐUNARODNI SAOBRAĆAJ
ČAK 65 odsto poziva sa javnih govornica čine međugradski pozivi, 20 su međunarodni, a preostalih 15 odsto se odnosi na lokalne i pozive ka mobilnim mrežama.

Cene minuta razgovora ka inostranstvu zavise od zone međunarodnog saobraćaja i kreću se od 14,56 do 53,46 dinara.

Izvor: Večernje Novosti

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.