Romeo i Julija

0

Bal je postao žurka

Šta bi bilo s Romeom i Julijom da su živeli u savremeno doba. Porodice Monteki i Kapuleti sigurno bi se pomirile da spasu “decu od propasti” i maloletničkog braka, a Romeo i Julija , možda bi, završili na vratima nekog psihologa, koji bi ih okarakterisao kao bolesno impulsivne i opsesivne ličnosti…

I zaista da li je “novo vreme”, u kojem, uglavnom, ne znamo kakve su oči ljudi koje svakodnevno srećemo, uništilo romantiku i pravu ljubav.

Najnoviji pozorišni projekat u režiji Ivane Vujić, “Romeo i Julija”, u prevodu Borivoja Nedića i Velimira Živojinovića, ubraja se u red onih ostvarenja koja pokušavaju da ožive “stare vrednosti” novim pozorišnim izrazom. Bal se tako pretvara u žurku, na kojoj se poskakuje uz zvuke „Bijelog dugmeta“ i “Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac” ili grupe „Metak“ i „Da mi je biti morski pas”. Na žurci – balu ima mesta za sva muzička usmerenja i način igre od Moravca, do crnogorskog ora i glamočkog gluvog kola, dok je Romeo (Nenad Stojmenović) moderan dečko sa ekipom koja podseća na lokalnu družinu hip–hopera.

Jasna je namera rediteljke Ivane Vujić da pomiri ono što se nekad čini nepomirljivim. Julijini roditelji kažu – dijete, mlijeko, bijelo, a Romeovi – dete, mleko, belo. Najkrvavije se ratuje kada svi govorimo jednim jezikom. Hrabro i zanimljivo rediteljsko rešenje, bez obzira na veliku opasanost od različitih, često i najprizemnijih, tumačenja ovakvog pozorišnog izraza.

Julija (Vanja Ejdus) je, s druge srtane, nežna devojka u belom. Ona nema ekipu već, u ovoj postavci, deluje kao izdvojen lik, čije su nabolje društvo, osim dadilje – balkon, mesečina i cveće. Najuspeliji deo predstave je sigurno scena venčanja. Naivnost i neposrednost su na venčanju oivičene prostodušnim humorom, koji vrca iz svake izgovorene reči i pokreta  mladenaca. Ivana Vujić je, radeći na ovoj predstavi, sigurno imala na umu i tezu nekih proučavalaca Šekspira koji tvrde da je, jedna od najčuvenijih tragedija ovog pisca, u stvari, komedija s tragičnim krajem.

Ali u “svakom žitu ima kukolja”, pa i u ovakvoj postavci ima i onog što bi se moglo nazvati nepotrebnom teatralnošću. Taj moderni Romeo ne mora baš toliko da skače. Prve scene komada deluju kao čas pozorišnog pokreta na Fakultetu dramskih umetnosti.

Ima u Romeu i Juliji, moglo bi se reći, za svakoga ponešto, pa i za one koji vole da, kako se to moderno kaže, vide i barda Narodnog pozorišta, Radeta Markovića.

Gospodin glumac Rade Marković, upečatljivom pojavom i tihim odmerenim glasom snažno dočarava otmenost veronskog kneza Eskala. Jasna je namera da se podrži delo na čiju poruku, ma koliko ona izgledala izvikana, valja uvek iznova podsećati. Samo nam je ljubav potrebna… Ako verujete da poruka može da pobedi u nekim momentima izlišne pozorišne eksperimente, pogledajte ovu predstavu i ne zaboratite da bi naše biblioteke i pozorišta sigurno bili prazniji da  Šekspir nije napisao “Romea i Juliju”.

Danijela Tadić

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.