Parlamentarna istorija Korete

0

Jako interesatno

Da li ste se ikad zapitali koliko ima bezličnosti u tonu spikera koji čitaju rezultate izbora, kada se izbori raspisuju, kada se priča o vladama, ministrima, u prenosu skupštine na TV-u, kada političari pričaju o partijama i njihovim programima?

Predstava „Parlamentarna istorija Korete“ odigrala se u Rovu iza vojnog muzeja. Postavljene su bele pregrade, i u svakoj od njih se nalazi glumac koji izgovara svoj tekst. Dvadeset pregrada podeljenih na dva dela, jedna naspram druge. U prostoru između njih gledalac može slobodno da se šeta, i sluša izgovoreni tekst.

Koreta je fiktivna država sa sopstvenom parlamentarnom istorijom, regionalnom organizacijom, partijama i koalicijama, njihovim programima… Osovina rada je izvođenje parlamentarnih izbora.

Svaki od glumaca ima svoj deo teksta – od prve do osme vlade, do mandata premijera, pa preko raspisivanja parlamentarnih izbora… Sredina u kojoj se glumci nalaze (bele pregrade) sterilna je, i odvaja ih jednog od drugog. Oni su u sivim ili crnim odelima, gledaju pravo ili ispred sebe, nijednog trenutka ne skreću pogled, bezlični su i bez emocija. Ton kojim deklamuju tekst kao nasnimljene trake jeste sugestivan i odsečan, ne pomeraju se… Tekst koji govore („u izbornoj jedinici toj i toj, pobedila je ta i ta stranka, sa toliko i toliko glasova… za ministra je izabran taj i taj“) fragmentaran je, izopšten iz svog konteksta, pa samim tim na neki način i besmislen. Tako da malo ko obraća pažnju na tekst, već na izgovoreni ton, poziciju, na tu bujicu glasova koji se preklapaju, koji kao da dolaze sa televizije, i preplavljuju vas. Svako govori za sebe i ne sluša onog drugog.

Gledalac u ovoj predstavi nije pasivan, on može da prolazi kroz jedan red između pregrada, i da sluša šta ko od njih priča. Mnogo govori i to, na koji će se način publika pozicionirati, i koga će od njih slušati. Uglavnom su stajali u redu, mada je svako od njih mogao slobodno da se šeta kako hoće. 

„Jako interesantno!… Hoće li oni sve vreme ovako da pričaju i stoje?… Hajde da se sklonimo, možda ćemo ih zbuniti… Neprijatno mi je da ih gledam u oči, plašim se da će pogrešiti tekst…“ Čuli su se komentari zbunjenih ljudi. Zaista, ovakvu predstavu je malo ko očekivao… 

Mada se više može govoriti o nekoj vrsti performansa, na koji i publika utiče samim tim gde će stati, kako i koga će slušati.

Tvorci ove predstave su Vojislav Klačar i Vlatko Ilić. 

Vojislav Klačar, rođen 1977. godine u Bihaću, 2006. godine diplomirao je na fakultetu likovnih umetnosti, na katedri Vajarstvo u klasi prof. Mrđana Bajića. Iste godine je primio Nagradu za osobenu kreativnu inovaciju iz fonda „Miloš Bajić“. Student postdiplomskih studija slikarstva na fakultetu likovnih umetnosti. Između ostalog, autor i izdavač publikacije: formiranje 9. Vlade Kraljevine Korete, Beograd, 2007. Živi i radi u Beogradu.

Vlatko Ilić, rođen je 1981. godine u Beogradu. 2006. godine diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na katedri za Pozorišnu i radio režiju. Na istom fakultetu radi kao saradnik u nastavi na predmetu Pozorišna režija. Student postdiplonskih doktorskih studija iz Teorije umetnosti i medija, Univerzitet umetnosti u Beogradu. Izlagao i učestvovao na simpozijumima u zemlji i inostranstvu.

Cilj predstave je da prolaskom kroz ovu postavku, publika kao (sa)učesnik, prođe kroz (nemogući) istorijski vakuum, i pokuša da re – teritorijalizuje sopstveni društveni prostor. Ako predstavu stavite u kontekst sadašnje istorije i politike, shvatite, između ostalog, koliko ste preplavljeni nepotrebnim informacijama, koje često ni ne čujete. Oni koji ih prezentuju – sterilno deklamuju, oni koji ih slušaju, uglavnom idu tamo gde je i većina. 

Nada Veljković

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.