Alfapop

Poslednjih dana avgusta bend Alfapop je dočekao objavljivanje svog prvog albuma. Nije to, doduše, debitanstko diskografsko čedo „front-tandema“ Joca & Jovana, oni su činili i okosnicu sastava Tir na Nog iz kog je ponikao stilski nešto drugačiji Alfapop. Reč imaju dvoje mladih, kreativnih ljudi koje godine u borbi protiv raznoraznih vetrenjača nisu sputale, niti ih pokolebale u nameri da daju značajan doprinos stvaranju nove, zdrave mejnstrim scene u Srbiji – autor, gitarista i vokal Jovan Dragumilo i pevačica Jovana Vujnović.

-Internet je čudo – zaopočinje interesantnu priču Joca. – Posle nekih neuspešnih pregovora u Srbiji i regionu, stigao nam je poziv iz bugarske izdavačke kuće „Amadea records“ sa konkretnom ponudom o realizaciji albuma koji je već snimljen prošle godine. Brzo smo se dogovorili i potpisali ugovor. Album je izašao za svetsko tržište, može da se naruči u svim većim „onlajn“ prodavnicama – „Amazon“, „I-tunes“ i drugim, a od 23. septembra moći će i da se skine sa neta, uz uplatu.

Da li je ovakav način nabavljanja muzike dovoljno zaživeo u Srbiji ?

JOVANA: To ćemo da vidimo. Smatram da je, ne samo kod nas, već i na svetskom tržištu, došlo do nekog zasićenja. Ljudi su prestali da kupuju diskove, nemaju ni vremena da sednu i preslušaju CD, već sve stavljaju u MP3 plejere, „ajpod“...

JOCA: Moći ćei da se kupi zasebno svaka pesma jer će biti omogućen pojedinačni „download“.

Priča pod imenom Alfapop počela je 2008. godine.

JOCA: Uz Jovanu i mene, iz „Tir na Nog“-a je tu i basista Ranko, priključio nam se bubnjar Kiza. Vrlo brzo smo napravili pesme koje su postale zanimljive publici i počeli smo sa koncertima, nedugo zatim stigao je i poziv iz Novog Sada za snimanje albuma.

Ime Alfapop se ozbiljnije pročulo uz „Hello Music“ konkurs, stigli ste do same završnice baš kao i u „Ratu bendova“ na televiziji OBN.

JOCA: „Hello Music“ nam je mnogo značio, pored ne znam koliko grupa stigli smo do superfinala. Retko koji bend dobije priliku da mu se ime toliko pominje na raznim TV i radio stanicama u Srbiji.

JOVANA: Pesmu „Novi dan“ smo poslali u „minut do dvanaest“, za taj konkurs smo saznali u poslednji čas. Ja sam u tom periodu bila u Engleskoj i samo što sam se vratila sa raspusta iz Beograda, usledio je telefonski poziv: „Vraćaj se, snimamo reklamu“, tako da smo totalno nenadano ušli u celu priču.

JOCA: U međuvremenu se zavrtela pesma „Sati“ za koju smo snimili prvi spot (http://www.youtube.com/watch?v=lYXR1F1zuOg) – radio ga je Laza Drecun i naši prijatelji i saradnici iz Novog Sada. Spot je bio jako dugo na „MTV Adria“ top listi. Usledio je pomenuti „Rat bendova“ kao i dosta koncerata – mi smo grupa koja je prethodne godine i početkom ove jako puno svirala...

JOVANA: ...i jako dobro prolazila, što je kuriozitet za jedan autorski bend.

JOCA: Što se tiče „Rata bendova“, to je bilo još jedno jako zanimljivo iskustvo. Ušli smo među desetak najboljih, ocenjivali su nas velikani ex-yu scene kao što su Sejo Sekson, Zele Lipovača, Davor Gobac... Mi smo jedini bend koji je tamo ispao bez ijedne zamerke.

JOVANA: Imali smo tu nesreću da smo se toliko razboleli da nismo mogli da krenemo na put. Odradili smo bolesni gomilu koncerata, ali je tada stvarno bilo nemoguće da se ode.

JOCA: Neki ljudi su to protumačili na razne načine, neka to ide njima na čast.

JOVANA: Pošto su pravila igre „Ko se ne pojavi, ispada“, morali snmo da izađemo iz te priče. Zanimljivo je da je, u stvari, jedini negativan komentar koji, doduše, ja smatram vrlo pozitivnim i koji je iskazan van emisije, iza kulisa, to da suviše ličimo na engleske bendove, da izgledamo kao da smo sišli sa tamošnje scene i da će to teško proći ovde.

JOCA: Govorili su: „Ovo je Balkan, zna se šta se ovde traži“.

JOVANA: Nemamo „cigu-ligu“ (smeh).

JOCA: Mnogo ljudi smo tu upoznali, neki od njih su nas posle zvali da zajedno nastupamo. Pozdravljamo bend „Sin“ iz Tuzle, sa njima smo ostali u kontaktu.

U tom periodu ste bili i među promoterima akcije „Zdrav život – moj stil“ ?

JOVANA: Akciju je pokrenulo Ministarstvo omladine i sporta. Ministarka Snežana Samardžić Marković je, upravo slušajući emisiju „Hello Music“ i mlade bendove, došla na ideju da oni promovišu celu tu priču, a glavnu reč je preuzeo Dejan Cukić. Usledila je serija koncerata po gradovima u Srbiji. Sviralo se na super mestima – u sportskim halama, pozorišnim salama, na trgovima. Uvek je išlo nekoliko bendova, posećenost je bila veoma dobra s obzirom da se uglavnom svirao autorski materijal.

JOCA: Mi smo na toj turneji odsvirali najviše koncerata. Stvarno je bilo sjajno otići u gradove u kojima je, realno, teško organizovati solistički nastup kao što su Leskovac, Užice, Loznica...

JOVANA: Ideja tog koncepta je bila da sve počne ranije nego što je uobičajeno i da se završi negde do ponoći, u svrhu promocije zdravog života. E sad, da li je to i zaživelo, nešto mi se čini da nije.

U toku te akcije snimili ste i drugi spot, za pesmu „Hoću još“. (http://www.youtube.com/watch?v=lYXR1F1zuOg)

JOCA: To smo uradili u Novom Sadu, u luna parku, bilo je ludo i nezaboravno.

Da li ste izbrojali koliko puta se pomene „Hoću još“ u pesmi ?

JOCA: (smeh) Nismo. Mnogima nije jasno zašto se to toliko ponavlja, ali su svi zapamtili pesmu, i u tome je poenta.

JOVANA: U prvobitnoj verziji je bilo više teksta u refrenu, ali smo odlučili da to skinemo i ostavimo samo „Hoću još“ koje se ponavlja, baš zato da bismo ljudima ostavili tu slobodu da oni sami vide šta je to njihovo „hoću još“. To može da se shvati vrlo banalno, ali i mnogo dublje, i nadam se da će ljudi to tako i protumačiti.

JOCA: Kad ne znaš šta ćeš sa pesmom, onda je ogoli do srži i zvučaće najbolje.

Od deset numera, jedna se stilski izdvaja. Album zatvara elektro tema „Fantasy“, jedina pesma na engleskom jeziku.

JOVANA: Nikola „Tomahavk“ nam je poslao matricu i rekao da na to uradimo melodiju i tekst, uz želju da to bude malo angažovanije, antiglobalističko. Ja sam to odradila i pesma je izašla za nemačku kuću „SMD Records“ - u pitanju je nezavisni izdavač specijalizovan za taj zvuk. „Fantasy“ se našla na mnogim listama, internet portalima house muzike...

JOCA: Pesma ima nekoliko remiksa, jedan od njih je na našem albumu. Zanimljivo je bilo ući i u te vode, možda ponovimo nešto slično. Prvi put smo radili „po narudžbini“, kao domaći zadatak.

Jovana, provela si godinu dana u Londonu i, sasvim sigurno, donela mnogo toga novog, mnogo uticaja...

JOVANA: Bilo je fantastično. Da prvo kažem kako sam, uopšte, otišla tamo. Završila sam ovde muzičku školu i želela da nastavim edukaciju, međutim, klasika me nije zanimala a kod nas nema baš prilike da se uči nešto drugo. Malo sam surfovala po netu, našla taj koledž, poslala im mejl, svoj snimak i oni rekoše – dođi. Za tih godinu dana tamo naučila sam kao ovde za, ne znam, deset godina. Pristup muzičkoj edukaciji je sasvim drugačiji od onog što se nudi kod nas. Sujeta je totalno zabranjena i to me je oduševilo, jer se ovde, uglavnom, sve svede na to. Svi smo zvezde, a, u stvari, niko ništa ne zna, ali, to je već druga priča. U Londonu je bilo ljudi sa svih strana sveta, od Japana do Kolumbije. Svi profesori sa kojima sam radila sarađivali su bar sa jednom svetskom zvezdom, a opet su vrlo pristupačni. Ne postavljaju se u stilu „ja sam profesor, ti si student“, ne gledaju te sa visine, naprotiv – vrlo često bismo sa njima čak otišli do paba, popili pivo, kafu... Forsira se jačanje individualizma, nema štancovanja, učenja po šablonu. Dijapazon muzike koja se obrađuje je vrlo širok – od bluza do, recimo, hip-hopa. Bilo je, recimo, super slušati na ispitu Sex Pistols. Imali smo i nastupe – jedan je bio u klubu „Half Moon“ na jugu Londona gde su Stonsi svojevremeno počeli. Grad je,sam po sebi, jako inspirativan, sutra bih se tamo vratila.

Da vratimo, ipak,priču u Srbiju. Čini mi se da, trenutno, nemate veliku konkurenciju, tj. da nema mnogo melodičnog pop roka sa ženskim vokalom ?

JOCA: To je tačno. Toliko nas je malo da ni u jedan koš ne mogu da nas svrstaju. Prosečan stanovnik ove zemlje pod pop muzikom podrazumeva nešto sasvim sedmo, a, recimo, Bitlsi su bili pop, zar ne ? Trenutno je kod nas jako malo onog što se u Engleskoj i Americi zove pop. Mislim da u Srbiji ima dosta publike koja voli takav zvuk, samo treba na pravi način doći do nje.

To je jako teško učiniti na način koji je nekada bio dominantan – putem televizije ?

JOCA: Trenutno ne postoji ozbiljna muzička emisija kod nas. Čak su i u tmurnim devedesetim godinama bendovi imali gde da se pojave na TV-u, a ljudi su imali naviku da odlaze na koncerte, ne na tezge. Bilo je puno petkom i subotom, bilo da je u pitanju KST, Akademija, SKC, Dom omladine... Sad je sve to utihnulo, ali mi gledamo da grabimo krupnim koracima napred i upoznamo ljude sa onim što radimo.

JOVANA: Interesantno je da se naša muzika dosta dopada mnogima koji nisu odavde. Dešavalo mi se u Londonu da me presretnu na koledžu neki ljudi sa kojima nisam kontaktirala, pitaju „Jel’ tvoj bend Alfapop ?“ i krenu da pevaju iako ništa ne razumeju. Dobili smo i pozitivne komentare iz Amerike od ljudi koji su videli spotove na „jutjubu“ i tražili da im objasnimo o čemu pevamo.

Izdali ste za Bugare, da li su sada prioritet, kad su svirke u pitanju, Sofija, Plovdiv... ?

JOCA: (smeh) I dalje ćemo nastupati svuda gde ljudi žele da nas čuju. Poslednjih meseci smo malo promenili koncept promocije – manje sviramo, a više se baziramo na video prezentaciji, spotovima... Što se koncerata tiče, voleo bih da pronađemo neke nove prostore koji ne slove kao tipična mesta za nastupe. Za sada nemamo ništa zakazano.

JOVANA: Plan nam je da uradimo neke nove pesme i zabeležimo ih na „live“ snimcima.

Stare fanove će sigurno zanimati – da li u repertoaru ostaje ponešto iz Tir na Nog perioda ?

JOCA: Sviramo i dalje naše autorske pesme koje su izašle na tom albumu, biće ubuduće verovatno u nekom drugom fazonu.

Milan Ćunković