fbpx

Moj um nikad ne spava

Mlada dizajnerka, Hristina Petrović, apslovent je na višoj Politehničkoj školi, i ima 24 godine. Bavi se dizajniranjem nakita (broševi, minđuše, šnale za kosu, ogrlice), dizajniranjem odeće (uglavnom za žene), i majica za muškarce, kao i oslikavanjem obuće. Do sada je izlagala na nekoliko Fashion Selektion-a, a sprema se za veliki sajam u Brajtonu, 20. i 21. decembra. Njene „Kimooki“ kreacije su šarene, optimistične, u jakim bojama. Spaja nespojivo, pravi unikatno. A unikatno znači da nikad nije napravila dve iste stvari u životu.

Šta za tebe znači unikatno?
- Do sada sam imala 5 kolekcija (modnih revija) i napravila bezbroj broševa, minđuša, i apsolutno ništa nije isto! Nijedan komad odeće nisam ponovila iako sam imala narudžbine da odradim isti kaput ili suknju... Uvek sam bar neki detalj izmenila, sve je jedinstveno i unikatno! Čak i par minđuša nije istog dizajna. Takođe i cipele koje oslikavam, iako su dve u paru - nisu iste. Jednostavno, ne mogu da odradim dve iste stvari, nekako mi je besmisleno. Totalno „ne-umetnički“ da uradim na primer jednu cipelu, pa onda gledam i kopiram to isto na drugoj.

Kako je nastao naziv – "Kimooki"?
- Sasvim slučajno, i to je nadimak koji mi je dala jedna meni veoma draga osoba... Pošto se često sa njom takmičim ko će kome dati što smešniji i zanimljiviji nadimak. Kada sam čula Kimuki, bilo mi je jako smešno, i već u sledećem trenutku sam pomislila kako bi to mogao da bude naziv moje robne marke. I to se dogodilo.

Koliko ti je bilo teško da nađeš prodajno mesto u Brajtonu? Kako si došla na ideju da izlažeš svoje stvari tamo?
- Mogu slobodno da kažem da sam internet manijak. I tako neprestalno tragam za svim i svačim, pa i za prodajnim mestima. Tako sam jednog dana slučajno pogledala sajt butika „Red Mutha“ u Brajtonu. Jako su mi se dopale stvari koje su tamo izložene, jer su totalno otkačene i šarene. Poslala sam im biografiju i nekoliko fotografija. Ubrzo je usledio odgovor da im se dopadaju majice koje oslikavam i broševi od kože koje pravim. Za početak, naručili su 5 broševa i 5 majica. Sledeći put su mi već rekli da pošaljem sve što imam i koliko god imam.
Planiram da im odnesem i cipele. Od skoro sam krenula i da kupujem gotove cipele i da ih oslikavam i prodajem. A u budućnosti se nadam da ću i dizajnirati nekoliko pari obuće, a ne samo slikati po tuđem dizajnu.

Opiši nam malo mesto, tj „sajam“ u Brajtonu na kome ćeš izlagati u decembru. Zbog čega je značajan?
- Organizator sajma je butik u kome prodajem, „Red Mutha“. Oni već nekoliko godina unazad organizuju sajam mode gde učestvuju svi dizajneri sa kojima sarađuju. To se dešava četiri puta godišnje. Svaki dizajner dobije prostor gde će izložiti svoje rukotvorine, odeću, obuću i nakit. Ovaj sajam je veoma dobra prilika da pokažem „svetu“ čime se bavim! Možda i ostvarim nove kontakte.. Sajam traje dva dana, bio je već jedan u novembru, a ovaj na kome učestvujem biće 20. i 21. decembra. Održava se u galeriji „fabrika“ koja je inače stara katolička crkva. Na sajmu će učestvovati preko 50 mladih dizajnera, uglavnom su svi iz Engleske, ali biće i nekoliko dizajnera iz Nemačke, Amerike, i evo – jedna iz Srbije.

Da li je Engleska dobro tržište?
- Engleska je jako dobro tržište za moje kreacije, a pogotovo Brajton. Stil odevanja ljudi koji žive u Brajtonu na ivici je kiča, a ponekad i totalni kič! Oni sparuju nespojive stvari, dezene, sve je dozvoljeno! Što je, na neki način, možda opis i mog dizajna, mada se trudim da uvek imam neku granicu. Kada sam letos bila tamo, ljudi i njihov stil odevanja su me jako inspirisali. Pogotovo stariji bračni parovi u pank ili hipi fazonu. Starije gospođe sa fluorescentnim kosama, cvetnim pantalonama na tregere...

Kako i koliko ti slikarstvo pomaže u kreacijama?
- Slikarstvo mi mnogo pomaže. Ne samo da je to moja velika ljubav koju primenjujem na svojim kreacijama već je i moja inspiracija. Mnogi slikari, vajari, arhitekte moja su inspiracija. Muzičari takođe, njihove pesme, radovi, umetnička dela, tonovi... Sve može da bude inspiracija, a moj um nikad ne spava! I to me nimalo ne čudi jer potičem iz umetničke porodice. Moj ujak Zoran Ivanović je slikar, koji je ove godine, u oktobru, izlagao u "Luvru".
Dizajniranje odeće za mene nije strano, jer je moja majka imala butik, ranih osamdesetih. Tu je sama šila i oblačila mnoge dame... S druge strane, apsolvent sam više politehničke škole na smeru – Dizajn proizvoda od kože, a to nije slučajno. Ljubav prema odeći od kože usadio mi je otac.
Tako da mislim da ništa nije slučajno, i velika mi je čast što su se svi ti talenti ukrstili u meni.

Drugačija?
- Uvek sam se nekako razlikovala od svoje okoline. Po oblačenju, ali i po frizurama, načinu šminkanja, bojama koje uklapam... Ljudi su me na ulici primećivali i reagovali – pozitivno ili negativno, i to mi bilo uvek zanimljivo. Čak sam hvatala sebe, dok sam bila mlađa, da se namerno što više ušarenim i da što čudnije izgledam, ne bih li slušala veoma zanimljive i smešne komentare ljudi sa ulice. Tako sam, na primer, voštanom bojicom izvlačila dugu liniju preko celog obraza, i tako u školu, do prodavnice ili na fakultet. Jednom me je neki čovek zaustavio na ulici i pitao šta mi je to, jer nikad nije video tako nešto, i zabrinuto pitao da nije neka bolest.

Šlic, Fashion selection. Kako je sve krenulo?
- Otišla sam jednog popodneva do Šlica jer sam čula od drugarica za taj butik. S vrata me je prodavac pitao za jaknu, koja je bila mojih ruku delo, cela oslikana. Pitao me je da li imam još takvih stvari, jer butik sarađuje sa mladim dizajnerima. Prvo sam napravila dve suknje, i vlasnicima su se jako dopale, i odmah su ih pustili u prodaju. Nakon dve nedelje, bio je sajam mode, na kome sam upoznala direktora modne agencije „Select“. Veoma mu se dopalo to što radim, pa mi je predložio da učestvujem na predstojećem Fešn Selekšenu.
Tako da sam se prvi put pojavila na Fešn Selekšenu 2005. godine. To je bilo u okviru grupne modne revije 5 mladih dizajnera. I to je bilo ogromno iskustvo za mene, i moj put se polako otvarao. Tad mi je postalo jasno da je to posao kojim ću se definitivno baviti!

Moja prva kolekcija bila je veoma zapažena, jer je bila veoma vesela i šarena, sa puno detalja. A kod nas mnogi dizajneri se pre opredeljuju za svedenije krojeve i mirniju paletu boja. Postoji samo nekoliko mladih dizajnera čiji je kolorit bogat, tako da nas nije teško primetiti.

Šta misliš, zbog čega najčešće baš stranci kupuju tvoje kreacije?
- Možda zbog toga što imaju para, a i znaju da cene unikat i ručni rad. Ne kažem da ljudi kod nas ne cene, ali u inostranstvu se znaju prave vrednosti unikata. Često čujem kako bi neko i kupio moj komad odeće, ali nema para. Zato stalno poklanjam svoje stvari, drago mi je kad mogu da usrećim nekog.

Jarke boje baš uvek?
- Koristim u svojim kreacijama. To sam ja. Ne mogu da zamislim da iskreiram nešto jednobojno, ili hladno. To nije moj senzibilitet, temperament. Trudim se da svoj optimizam prenosim i na svoju odeću.
Mislim da je bio pravi hit prošle godine kada sam u svojoj zimskoj kolekciji imala puno kaputa baš u tim jarkim bojama! Većina dizajnera nekako osiromaše svoju paletu boja kada rade zimske kolekcije. Ili ih svedu na samo par detalja u nekim malo življim bojama. Put do kupaca našli su svi kaputi. Ne odmah, ali vremenom sam ih udomila.
Razumem da ne može baš svako da se opredeli za zimski kaput sa vatreno crvenim prednjim delom, kariranim žuto-crnim zadnjim delom, a koji uz to još na sebi ima trava zelene dugmiće, i našivene zelene satenske trake. Ili narandžasti kaput sa ljubičastim i ciklama trakama.

Da li si zadovoljna kako ide prodaja tvojih stvari? Da li je kreariranje tvoj hobi ili posao?
- Zadovoljna sam kako ide prodaja. Do sada sam svih 5 kolekcija rasprodala, a to znači više od 100 odevnih predmeta. Od prodaje stvari još uvek ne mogu pristojno da živim, ali nadam se da će se to uskoro promeniti. To je definitivno nešto u čemu uživam svakog trenutka i čime želim da se bavim! Iako je dizajniranje moj posao, ne pristupam mu tako. Gledam na to kao na igru boja i mašte, nešto što opušta... Kada slikam, našivam perlice, ili nešto drugo, uporedo slušam muziku, i tada se totalno izgubim u svojim mislima, muzici, radu, stvaranju... Ti trenuci su zaista posebni za mene.
Planiram da promovišem svoj brend. Pravim svoj sajt (kimooki.com), a etikete, reklamni materijal, nalepnice, flajeri, sve je spremo da osvoji Brajton u decembru! To će biti jedan veliki napad "Kimuki" dizajna, pravo iz Srbije!

Zaintrigarala vas je? Raspitajte se više na www.myspace.com/xristinna, www.redmutha.com
i u Palmotićevoj 23.

Tekst: Nada Veljković
Foto: Saša Džambić

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.