INTERVJU: Boban Petrović

U današnje vreme non stop se organizuje neki „parti“, „hepening“, ivent“... Nekad je sve to, jednostavno, bio – žur, a čovek koji je bio sinonim za dobar žur i noćni provod za pamćenje zove se Boban Petrović.

Probdeo je Boban sijaset beogradskih noći neumorno infiltrirajući disko i fanki zvuk u sredinu kojoj je to bilo nešto sasvim novo. U jednom trenutku sve je presekao, rešivši da bar privremeno okrene novi list i da se posveti biznisu, fudbalu i mnogim drugim stvarima. I to na nekim nama dalekim meridijanima. No, Bobanovo srce je uvek bilo u Beogradu, stari duh i šmek nisu ni mogli da isčeznu, pa ovi dani koji protiču u znaku reizdanja albuma „Žur“, ali i romana „Rokanje“, nose dozu sete u sebi za toliko puta pominjanim osamdesetim, koliko god on išao ukorak sa vremenom, ne naglašavajući setno-nostalgičan pogled na, kako kaže, najlepši deo svog života.

Kako ste uopšte postali pionir disko zvuka na ovim prostorima ?
- Spontano se desilo, nije niko ništa planirao. To što sam radio je slučajno došlo do nekih ljudi, pre svega do legende Studija B Slobe Konjovića. Krenulo je ludilo koje niko od nas nije očekivao.

MAJSTOR ZA ŽURKE

Vremenom je stvoren mit o tim famoznim Bobanovim žurkama – kakve su, zapravo, one bile ?
- Kao i sada – najbolje. Oni koji sada prave žureve u istom su tripu. Nema mnogo razlike između onog tad i ovoga što se sad dešava.

Bez obzira što se muzika promenila ?
- Muzika u suštini nikad nije drugačija, uvek je ista (misao prekide jedna od brojnih obožavateljki kojoj je Boban te večeri na promociji potpisao knjigu i CD).

„Žur“ je ipak malo drugačiji – remasterizovan, bogatiji za bonus snimke, multimediju...
- Da, ali, u principu, to je taj duh koji još uvek negde tinja. Kažu mi da se neke pesme još uvek vrte na radio stanicama, čak možda i više nego pre 25 godina.

To se, pre svega, odnosi na „Vikend fobiju (Meteorologiju)“ hit iz perioda grupe „Zdravo“. Mlađe generacije možda ne znaju ko to peva, ali teško da se bilo ko iole upućen u eks-ju scenu neće setiti zaraznog refrena „Meteorolozi, meteorologija...“
- Oni znaju možda i „Prepad“ i „Kupatilo je shvatilo“, ova druga pesma kruži i kao melodija na mobilnim telefonima.

(old_image)Vremenom je disko mutirao, tehnologija je učinila svoje, i, malo po malo - nastade tehno.
- To je bilo jasno, bilo je u kartama. Taj tehno se odigravao već u momentu kada je disko počeo da umire. Stvar je malo simplificirana, i – to je to. Sada samo malo više ljudi grabi od te noći u odnosu na vreme kad sam ja to činio. Ovo što se sad odigrava ne mogu da kažem da je baš najnormalnije, ali, u principu, to je neka evolucija koja se dešava u svemu, pa tako i u poimanju zabave i relaksacije. Najvažnije je da održimo taj neki duh za muziku kroz osmeh, ljubav. Jedina poruka svih mojih pesama, romana, bila je – daj da se dobro zezamo, ništa ozbiljnije.

„Rokanje“ je autobiografski roman ?
- Pretežno. Tu i tamo ima nekih detalja koje bih ja želeo da sam doživeo, ali nisam, ili nekih koje sam ispustio, jer su mi u datom momentu bili mrski.

„Best of“ svega onog kroz šta je Boban Petrović prošao ?
- Pa, nije baš, za tako nešto trebalo bi sedam tomova (smeh). To je jedna kap u svemu onome što mi se dešavalo.

SRCEM UVEK U BEOGRADU

Živite već dugo na nekoliko destinacija u inostranstvu ?
- London, Njujork, Marbelja... Međutim, ono što je najvažnije je da sam ja srcem i dušom uvek bio ovde. I da, u stvari, nikad nisam ni odlazio, uprkos tome što sam fizički retko bio prisutan. Ni sada ne planiram duže da ostanem, jer sve ono što se odigrava oko mene, sve što je vezano za egzistenciju, dešava se negde drugde. Međutim, gledaću da ubuduće što češće dolazim u zemlju.

Možda i neki koncert bude povod ?
- Ima takvih ideja. Bilo bi lepo da negde nešto odsviramo, možda u nekom momentu i dođe do toga. O tom – potom. Ono što mi je sad najvažnije, pored ovog reizdanja romana i CD-a, je projekat mog viđenja trambuline za talente u ovoj zemlji. Večeras (razgovor je vođen 18. decembra) je otvaranje kablovskog televizijskog kanala „Direct TV“ u Rajićevoj ulici. Ja to smatram, na neki način, digitalnom zadužbinom. Svečano ću predati ključeve televizije studentima FDU-a, oni tamo mogu da kreiraju. Ta televizija će biti otvorena ne samo za umetnost, već i za nauku, biznis... Najvažnije je da će biti omogućeno mlađem naraštaju da se iskaže bez komercijalizacije i vuče za rukav raznih urednika. Ova televizija bi, ako Bog da sreće, mogla da bude odskočna daska za talentovane. Ukoliko dobijemo i podršku sa strane – super.

(old_image)Ljubav prema muzici preneli ste i na ćerku Anu ?
- Ona se time bavi od detinjstva, imala je čak i „Top 10“ pesme po Engleskoj, Americi... Međutim, razočarala se u sve ono što se vrti oko muzike, i tu je potpuno razumem. Sada je bacila akcenat na neke druge stvari, doktorira politiku, ali ipak još uvek svira, peva, učestvuje na grupnim koncertima, snimila je čak i UNICEF-ovu himnu. Definitivno je za muziku mnogo talentovanija i potkovanija nego ja.

U poslednje vreme procvat doživljava muzika bazirana na disku onakvom kakav je nekad bio – naravno, modernije producirana i odsvirana. Tipičan primer – "Scissor Sisters".
- To je permanentno previranje. Ode se dva koraka nazad, pa tri napred. Ne vidim da je muzički izraz mnogo evoluirao. Napredovala je tehnologija, digitalizacija snimanja, ali esencija osećanja i harmonije, uz neke ritmove koji se nisu menjali stotinama godina, je ista.

BIĆE JOŠ ŽIVOTA OD MUZIKE

Koliko uspevate, hiljadama kilometara udaljeni od Srbije, da pratite našu muzičku scenu ?
- Vrlo pažljivo gledam satelitske kanale. Čini mi se da imamo veoma nadarene mlade muzičare – recimo, Skaj Vikler je jedan od njih. On je pravi genijalac i jedan od najvećih muzičkih talenata koji se pojavio u ovoj zemlji ikada. Ima i dosta dobrih grupa. Najvažnije je da, bez obzira na sušu kad je u pitanju diskografija, domaća scena postoji – ako nigde drugde, bar u nekim podrumima, malim klubovima.
Trenutno smo u dubiozi oko prodaje muzike zbog skidanja sa interneta, međutim, kada se to sredi, a srediće se jednom, ljudi će ponovo moći da žive od muzike.


Milan Ćunković
Foto: Mirjana Ristić