Kafa nas pretvara u zabušante?
Verovatno većina vas misli da ne bi mogli da funkcionišu bez kafe, a kamoli da rade. Međutim, nama se samo čini da nas kafa razbuđuje, tj da bivamo produktivniji zbog nje. Naučnici upravo tvrde suprotno, otkirva sajt "She".
Proučavali su uticaj psihostimulansa na pacove podeljene u dve grupe - na zabušante i vredne. Kao i kod ljudi, takva podela postoji i kod pacova. Vredni su spremni da ulože više vremena i truda da bi na kraju došli do boljeg rezultata, a zabušanti pristaju na lošiji rezultat, ali ulažu i manje truda. Naučnici to upoređuju s čovekom koji radi prekovremeno da bi na kraju dobio povišicu i sa čovekom koji surfuje po internetu tokom radnog vremena i odradi samo onoliko koliko baš mora, ali ni ne očekuje povišicu.
Eksperiment je izgledao tako što su napravili su sistem od 5 prozorčića kroz koje se videlo kada zasvetli svetlo. Tada je pacov morao da gurne njušku kroz prozorčić u određenom vremenu da bi dobio nagradu u obliku hrane.
U lakšoj verziji zadatka, svetlo bi svietlilo sekundu, a nagrada bi bila manja. U težoj verziji zadatka, svetlo bi zasvetlelo na samo petinu sekunde, tako da su pacovi morali da se skoncentrišu da bi ga videli i reagovali na vreme, ali nagrada je bila duplo veća.
Pre eksperimenta pacoci su mogli da isprobaju sistem i da pritiskom na polugu odaberu da žele teži ili lakši zadatak. Neki su uvek birali teži, a neki uvek lakši zadatak i tako su podeljeni u dve grupe, zabušante i vredne. Nakon toga dati su im psihostimulansi. Kad je zabušantima dan amfetamin, češće su birali teže zadatke.
Međutim, to se nije dogodilo s kofeinom. Uz kofein, zabušanti su i dalje birali lakše zadatke. Kada su kofein i amfetamin dati vrednima, dogodio se pomalo neočekivan obrt - počeli su da biraju lakše zadatke, baš poput zabušanata. Nije u potpunosti objašnjeno zašto je to tako, ali jedna od teorija je da vredni već funkcionišu optimalno pa ih dodatak stimulansa izbaci iz ravnoteže.
Najbitniji zaključak ovog istraživanja nije činjenica da nas kafa od vrednih može pretvoriti u zabušante, već da ne reagiraju svi jednako na stimulanse. Stimulansi se koriste i kao lekovi u nizu bolesti (na primer kod lečenja poremećaja pažnje i hiperaktivnosti kod dece i odraslih), ali ne uvek sa podjednako dobrim rezultatom.
Ova studija pokazuje da bi možda bilo od koristi uzeti u obzir osnovne kognitivne razlike među ljudima i pokušati individualizirati terapiju. Međutim, pošto se zasad vrlo malo zna o mehanizmima u mozgu pojedinca putem kojih se određuje koliko truda će uložiti u određeni zadatak, prava individualizacija terapije je još daleko.
Izvor: She