Pešićev život važniji od ordena
Beograd - Ivan Pešić, prvi golman Vesprema i treći čuvar mreže hrvatske selekcije, ostao je bez bubrega u napadu članova jedne mađarske bande na rukometaše pomenutog kluba, a da nije bilo prisebne reakcije njegovog saigrača Uroša Vilovskog lekari kažu da bi, kao i ubijeni Rumun Marijan Kozma, glavom platio ubod nožem. Zbog toga je u ovom mađarskom gradiću pokrenuta inicijativa za dodeljivanje Ordena za hrabrost povremenom reprezentativcu Srbije.
- Čim sam video da su napadači odustali od jurnjave za mnom po okolnim ulicama i kolima pobegli sa mesta zločina potrčao sam prema diskoteci, da vidim šta je sa mojim drugarima, koje sam malo pre toga bezuspešno pokušavao da zaštitim. Ugledao sam Ivana, kako ide prema meni. "Vili ne znam šta mi je, izgleda da su i mene uboli", rekao mi je i pokazao mi bolno mesto za koje se držao. Kada sam video gde se rana nalazi, koliko je duboka i koliko krvari bilo mi je jasno da je situacija ozbiljna, pa sam ga odmah poveo prema bolnici. Peške, jer nije bilo ni ljudi ni vozila u okolini koji bi nam pomogli, a nismo imali vremena za gubljenje. Nekako smo stigli do lekara, koji su ekspresno intervenisali i spasili mu život. Kažu da sam mu bio od ključne pomoći, a meni je najvažnije da je Ivanu dobro - prepričavao nam je juče tragediju koja je pre deset dana šokirala ceo sportski svet, dvadesetpetogodišnji pivotmen.
Kako vam izgleda život posle te kobne noći?
- Doživeo sam stvari za koje sam mislio da mi se nikada ne mogu desiti, ali sam ih preživeo. Najpogubnije bi sada bilo zatvoriti se u sebe i živeti u prošlosti. To je lakši put. Izabrao sam da nastavim dalje. Ožiljci ostaju, ali život ide svojim tokom. Morao sam da se vratim rukometu.
Šešum kaže da je jedva odgledao prvu utakmicu Vesprema posle Kozminog ubistva, a kako je bilo vama koji ste morali na parket protiv Ademara Leona?
- Bila je to sigurno najteža utakmica u karijerama svakog od nas. Ali smo je izdržali i pobedili. Cele nedelje smo se međusobno bodrili i uveravali da je moramo odigrati i dobiti. Zbog naših Marijana, Žarka i Ivana. Ta neverovatna želja za najdostojnijim mogućim ispraćajem ubijenog saigrača i podrškom povređenim kolegama bila je jača od tuge - priseća se naš sagovornik, koji je te večeri postigao svoj prvi gol u Ligi šampiona.