Ovo je priča sa više od milion i po 'lajkova' na FB!

Pre otprilike dva meseca na popularnoj društvenoj mreži Facebook je osvanula veoma emotivna priča jednog njujorškog taksiste, koja je izazvala ogromno interesovanje ljudi. Priču je u celosti preneo "Dnevnik.hr", pa je pročitajte i vi:

"Stigao sam na adresu i zatrubio. Nakon nekoliko minuta čekanja, ponovno sam zatrubio. Kako mi je to bila zadnja vožnja u smeni, pomislio sam kako bih mogao da odem, ali sam parkirao auto, izašao iz njega, došao do vrata i pozvonio. 'Samo trenutak!', čuo sam krhak, starački glas. Čuo sam kako se nešto vuče po podu.

Nakon poduže pauze vrata su se konačno otvorila. Preda mnom je stajala malena žena od oko devedeset godina. Nosila je haljinu sa printom i kapu sa tilom, baš kao da je izašla iz nekog filma iz '40. godina. Pored nje se nalazila najlonska vrećica. Stan je izgledao kao da već godinama niko u njemu nije živeo. Sav namještaj je bio prekriven čaršavima.

Nije bilo satova na zidu, nikakvih šoljica ili drugih stvari na stočićima. U uglu je bila kartonska kutija u kojoj su se nalazile fotografije i stakleni predmeti. 'Možete li poneti moju vrećicu do auta?', upitala me. Odneo sam vrećicu u auto i vratio se da joj pomognem da i ona dođe do auta. Uhvatila me je za ruku i polako smo hodali do auta.

Stalno mi se zahvaljivala na ljubaznosti. 'Nema na čemu', odgovorio sam, 'Samo se prema svojim putnicima ponašam onako kako bih želeo da se ljudi ponašaju prema mojoj majci'. 'Ti si tako dobar mladić', kazala mi je.

Kad smo došli u auto, rekla mi je adresu i pitala da li bi mogao da je provozam kroz grad. 'Nije to baš najkraći put', kazao sam joj. 'Meni se nikuda ne žuri, idem u starački dom', kazala je.

Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj se zacaklile. 'Nemam više nikoga od porodice', blago je nastavila. 'Doktor je rekao da mi ne ostaje dugo vremena'. Polako sam se nagnuo i isključio taksimetar.

'Kojim putem želite da Vas vozim?', pitao sam je. Sledeća dva sata smo proveli vozeći se kroz grad. Pokazala mi je zgradu u kojoj je nekada radila. Vozili smo se kroz kraj gde su ona i njen muž živeli kad su se tek venčali. Prošli smo i pored skladišta nameštaja, koji je nekad bio plesna dvorana u koju je, kao devojka, išla na ples.

Katkad bi me zamolila da stanem ispred neke zgrade ili ugla i sedela bi gledajući u mračnu daljinu, bez reči. Nakon što su prvi zraci sunca obasjali horizont, najednom mi je rekla kako je umorna i da krenemo. U tišini smo se vozili do adrese koju mi je dala. Bila je to niska zgrada, s prilazom ispred trema.

Dvoje starijih ljudi je izašlo napolje čim smo stigli. Bili su to njeni staratelji koji su pazili na svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Iz prtljažnika sam izvadio njenu vrećicu i odneo je do vrata. 'Koliko Vam dugujem?', upitala me, hvatajući se za torbicu. 'Ništa', kazao sam. 'Ali od nečega morate da živite', odgovorila mi je. 'Ima i drugih putnika', rekoh.

Gotovo bez imalo razmišljanja sagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto se priljubila uz mene. 'Usrećili ste staricu na trenutak. Hvala vam', rekla mi je. Stisnuo sam joj ruku i otišao. Iza mene su se zatvorila vrata. Zvučalo je kao da se zatvara život.

U toj smeni nisam pokupio ni jednog drugog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. Ostatak dana jedva sam mogao da progovorim. Šta da je po staricu došao ljuti vozač ili neki koji je nestrpljiv da što pre završi smjenu? Šta da sam odbio tu vožnju ili otišao nakon što sam zatrubio prvi put? S druge strane, mislim da nikad u životu nisam uradio važniju stvar."

Lajk?

priredila: