Poslednji bombondžija u Beogradu

U delu koji je odavno izgubio staru slavu, o čemu svedoče oronule fasade, svoje mesto našla je i poslednja radionica bombona i ratluka u Beogradu - "Bosiljčić", čiji su proizvodi obišli čitavu planetu.

Posle 72 godine kod njih se nije promenilo ama baš ništa. Prvi korak kroz vrata radnje je korak u prošlost, pre svega zbog mirisa i oblika koje su mnogi od nas zaboravili, a većina mlađih i ne zna za njih. Na polici iznad crvene karirane zavese, kojom je prostorija podeljena na dva dela, nalazi se starinski radio.

Na zidu vise stare krojačke makaze, za koje saznajemo da sa sobom nose tradiciju porodice, jer je upravo sa njima deda Branislav sekao bombone. Pored je i kalup za čuvene lizalice u obliku cucle. U radnom delu glavno mesto zauzima veliki mermerni sto gde se iz kalupa vadi rumeni ratluk, ukupno 12 vrsta (a stalno se dodaju neki novi ukusi): s ružom, medom, bergamotom, vanilom, kokosom, ananasom, papajom, pistaćima, suvim šljivama, cimetom... Hladi se, seče, valja u prah šećer i odmah prodaje. Požutele slike i dizajn ambalaže za ratluk star 17 godina, žele bombone, lizalice u obliku kišobrana, liciderska srca, ljute bombone, šećerleme pažljivo poređane u malom izlogu sa starinskim kariranim zavesicama, čine ovu radionicu od tridesetak kvadrata autentičnom i ljupkom.

- Posao je započeo deda Branislav, koga je nasledio naš otac Vladimir, koji je radio kao mašinski tehničar u auto-servisu. Kada je deda 1963. godine otišao u penziju, tata je napustio svoj posao i posvetio se pravljenju bombona i ratluka. Inače deda je poslednja generacija koja je dobila diplomu Udruženja zanatlija 1946. godine koju i dan danas čuvamo kod kuće. Srednja škola za bombondžije je ubrzo ukinuta zbog male zainteresovanosti i od tada taj smer nikada više nije postojao, tako da nam je ta diploma itekako draga. U radnji, deda je zadržao predratne kalupe, modle, stare recepte, jedino je dodao motore da okreću mešalice i seckalice, što se ranije radilo ručno. Kod nas se sve pravi na stari, klasičan način i koristi zanatska, a ne industrijska receptura – otkriva nam unuk Živorad, koji s bratom Branislavom predstavlja treću generaciju porodice Bosiljčić.

Dok smo prolazili pored mašina starih i do 100 godina, osećali smo vrelinu koja izbija iz dela gde se kuvala smesa za slatkiše. Branislav i Živorad kažu da im je miris prženog šećera ostao u nozdrvama od najranijeg detinjstva, što je bio znak da će se jednog dana i oni baviti ovim poslom, iako su završili ekonomiju odnosno hemiju. To što su ostali jedini u gradu, kažu da nije ništa čudno, jer je većina potomaka starih majstora ovog zanata nezainteresovana. A osim znanja, potrebna je i izuzetna fizička snaga, jer se nekad dnevno prenese preko 100 kilograma sirovina u džakovima.

Glavni proizvod im je ratluk, ali po potrebi prave i rekvizite od šećera za snimanje filmova, za dečja pozorišta prave ogromne lizalice ili prozore od šećera za kućicu Ivice i Marice.

- Imamo mušterije koje su počele da kupuju kod nas dok je još deda radio. Oni su navikli na svež ratluk koji se sam topi u ustima. Kod nas se ratluk danas kuva, noću se ohladi, sutradan seče i pakuje, jer nemamo magacin gde bismo držali zalihe. Naši kupci su i ljudi koji rade u inostranstvu, a dolaze leti u Beograd. Kupuju ratluk da bi ga nosili sa sobom, jer ga preko gde žive nema. Slobodno mogu da kažem da je naš ratluk obišao ceo svet, od Kanade do Australije, a omiljeni je posni slatkiš i monaha u Hilandaru. Najbolja prodaja nam je u vreme posta, jer je ratluk jedan od retkih posnih slatkiša – otkriva nam Branislav Bosiljčić, dodajući da su mu ćerke još u obdaništu, pa nije siguran da li će nastaviti porodičnu tradiciju.

Najbitniji za jednu ovakvu radnju je mermerni sto, po principu - što deblji, to bolji, jer se na njemu šećerna masa, zagrejana na 100 stepeni brzo ohladi. Za provedenih nepunih sat vremena u radnom delu bili smo gola voda, a na pitanje kako oni izdržavaju, Živorad kroz osmeh odgovara:

- Posetite nas u avgustu, pa ćete da vidite kako se izdržava. Ubacili smo i klimu, ali je palimo samo leti. Navikli smo se na toplotu, šta da se radi.

Iako se na ovom mestu nalaze već 50 godina, kažu da ne razmišljaju još o preseljenju radnje jer su veliki novci u pitanju, a i ljudi su se već navikli, pa bi možda izgubili dosta mušterija. Kako se od ovog zanata ne zarađuje baš mnogo, Bosiljčići se nadaju nekim boljim vremenima, a do tada će i dalje da rade po svojim pravilima koja glase: poštuj radnju, mušterije i proizvod.

Posle ove priče ne preostaje mi ništa drugo nego da vas podsetim:

Kafa se pije s ratlukom, jer je u suprotnom samo ćelava kafa!