INTERVJU: Ivan Ljuba

Ulicom prolazim mirno, ne kao nekad, a i kad mi priđu, pitaju - odakle se mi znamo? Ja odgovorim - iz komšiluka.

Momak iz komšiluka Ivan Ljuba, pijanista i prvi pobednik prvog serijala Veliki brat ni danas, kao ni nekad ne gleda televiziju, ne koristi gradski prevoz, vozi bicikl, svira klavir, a strah od letenja pobeđuje paraglajdingom.
- Novo je to što sam počeo da se bavim letenjem. To je vrlo interesantno krenulo - snimao sam neki prilog za televiziju i prišla mi je devojka po imenu Milica koja je čula da sam nekom prilikom izjavio da bih želeo da se bavim letenjem - paraglajdingom. A Milica je pobednica evropskog prvenstva u paraglajdingu u preciznom sletanju. Dala mi je telefon instruktora Voje Ivanovića. Ja nisam smeo tri meseca da mu se javim jer je to jedan od mojih najvećih snova. I mislio sam, ako to zadovoljim, šta dalje? Ili, ako se razočaram... ne bi mi to nikako prijalo. Posle tri meseca, tačno 13. januara prošle godine sam krenuo sa paraglajdingom.

LETENJE I STRAH OD VISINE

Ali, ti se plašiš visine?
- Da, i zato je to išlo malo sporijim ali sigurnim tempom. Najdraže mi je bilo da letim uz zemlju, odnosno da mi je zemlja blizu. Ali vremenom sam krenuo sa 70 m, pa 300 m, pa na 2.000 m u Turskoj. Na početku sam bio blokiran. Samo sam slušao šta mi instruktor govori, gledao sam u horizont da se ne bih plašio visine. Vremenom se taj strah ispira. I dalje imam strah kada nemam na sebi glajder, ali i u visini dok letim u nekim momentima umem da se opustim.

A šta te je ustvari na to nateralo?
- To što su mi najlepši snovi - letenje. Bukvalno to sanjam, letim, uživam, uživam i onda se san završi što počne nebo da me guta i tad se probudim, jer to je već košmar. Ali najlepši snovi su mi uvek bili letenje i sada svakoga pitam - da li sanjaš letenje? Ako mi odgovore sa da, onda ja kažem - dođi da probaš letenje jer si potencijalni letač. I to sa glajderom je stvarno kao u snu jer nema motor... Ne možete da zamislite taj osećaj, kad čujem krošnje drveća, fijuk vetra... potpuno ste u dodiru sa prirodom.

Gde vežbaš letenje?
- U Vršcu, to je JAT-ova škola. Idem vikendom jer tada ne radim. I ode ceo dan, trči se po poljani, prvo se ide na manje, pa na veće visine. Tamo kod Vršca ima puno terena. A paraglajderista ima stvarno mnogo i nije bitno kog su godišta. Ima ljudi koji su krenuli sa 16 godina do onih koji počinju time da se bave sa 50 godina. Prelepo.

PROFESOR KLAVIRA
(old_image)
A novo je i što si počeo da radiš kao profesor klavira?
- Pre šest meseci sam počeo da radim u muzičkoj školi “Vladimir Đorđević” sa decom. To mi odgovara jer sam u muzici, svojoj struci, ne oduzima mnogo vremena, škola je blizu mog stana... Imaću priliku, nadam se, da izvedem svoju klasu budućih mladih pijanista i to je lepo jer gradim nove mlade ljude.

A tu su i koncerti?
- Završio sam sa solističkim resitalima, imao koncert sa Beogradskom filharmonijom i krenuo sa kamernim muziciranjem. Evo, 5. maja imamo humaniterni koncert za decu iz Svatišta u Krfskoj. Koncert će biti održan u Guarnerijusu, a nastupam sa operskom pevačicom Draganom Tomić, odnosno pratimo je Andreja Jovanović na lauti i ja na klaviru.

Kako je dolazilo do muzičkih angažmana?
- Raniji koncerti, kao u Šapcu, Smederevu i drugde oragnizovani su tako što su me zvali PR predstavnici tih muzičkih centara pa bismo se dogovorili. Koncert sa Filharmonijom je dogovoren sa Ivanom Tasovcem, a oko ovih sadašnjih humanitarnih nastupa dogovaram se sa ljudima koje znam sa akademije. Draganu Tomić znam od ranije, ovaj koncert u Guarnerijusu je neka vrsta njenog diplomskog ispita. Ona je birala gde će biti i mislimo da je najlepša i najintimnija varijanta koncert u Guarnerijusu.

Šta planiraš posle toga?
- Zasad se još nismo dogovorili ali milsim da bi bilo jako lepo da zajedno napravimo turneju po Srbiji. To nam je u planu. Ako ne sad, ove školske godine, onda početkom naredne, ali ove kalendarske godine sigurno.

Kako se koncerti uklapaju sa profesorskim poslom?
- Jako dobro jer mi vežbamo i u školi, imamo i salu i napravili smo i jedan mali predkoncert baš u mojoj muzičkoj školi u kojoj smo nastupali. To je bilo u okviru ciklusa "Koncert ponedeljkom u Đorđeviću", koji se svakog meseca održava.

A da li si nastavio saradnju sa Tasovcem?
- Naravno, u kontaktu smo, ja dolazim svakog petka kada je redovan termin Filharmonije na Kolarcu, u redovnom smo kontaktu. Bilo bi super da ponovo nastupim sa Beogradskom filharmonijom. Sada sam u fazi traženja orkestra. Bilo je u najavi da sviram sa orkestrom Muzičke škole "Davorin Jenko", ali to se nije ostvarilo. Mada, ne insistiram ni na čemu, doći će opet mojih pet minuta, i dolazi s vremena na vrema.
(old_image)

BUDUĆNOST NA VIŠE KOLOSEKA

I gde vidiš sebe u budućnosti? Da li će to biti muzika ili letenje ili...?
- Ja ne mogu sebe da vidim samo na jednom koloseku. To je moj problem ili možda prednost. Definitivno mi je ventil za bilo šta kontakt s prirodom. U vazduhu... letenje, eto, našao sam konačno sport koji mi odgovara. Obožavam plivanje i ronjenje, ali ronjenje je zapravo bila zamena za letenje. Jedina mana toga kada ste mnogo visko u vazduhu je to što je dole sve sitno, a ja volim taj osećaj lebdenja kroz krošnje, da budem tu i vidim da se nešto događa. Kad sam mnogo visoko, zasad mi je adrenalin previše jak da bih uživao. Imam taj problem da se i nakon godinu dana potpuno prepustim. Ali što znanje o letenju bude veće, više ću se opustiti.

(old_image)Zanimljiv je tvoj odnos prema prirodi. Sada smo svedoci početka ekoloških kampanji, šta ti misliš o važnosti očuvanja prirode?
- Ja bih voleo da budem u nekoj organizaciji koja se bavi ekologijom ako je, naravno, krajnji cilj ekologija. Da ne bude neka zavrzlama. Ono što najviše volim je početna stanica trole jer znam da manje zagađuje okolinu. Mada ja i dalje ne koristim prevoz i svuda idem biciklom.

A zimi?
- I zimi i leti. Volim bicikl, nije nemoguće, imam ranac u koji stavim sve što mi treba i vozim. Žao mi je za Beograd da ga prljamo i uništavamo. Srećom da imamo košavu koja razduva zagađen vazduh.

A tvoj odnos prema Beogradu, šta bi promenio?
- Povećao bih broj zelenih površina. Stavarno bih uradio po principu - gde god vidiš mesto, ti drvo posadi. I žao mi je kad vidim da ljudi jedva čekaju da poseku drvo ispred zgrade jer im krošnje ulaze u prozor. To sve može da se reguliše, potkreše... eto to mi je žao. Žao mi je što se na Adi krči šuma zbog novih terena. I onda, da se bar negde drugde sadi.

Šta te nervira u Beogradu?
- Gradska gužva. Zbog zagađenog vazduha i zbog zvuka. I smeta mi đubre. Da se ja pitam, sve bih reciklirao.

A da li bi menjao grad, zemlju?
-Pa manjao bih za periferiju, da živim u prirodi... A kad je zemlja u pitanju, ja bih najviše voleo da živim u nekim mediteranskim ili tropskim predelima. Znači na moru. Prošao sam Mediteran i ja sam zavisnik od mora. Ne bih voleo da mi prođe leto bez mora.

SLAVA I PARE
(old_image)
I na kraju, da li ti još ljudi postavljaju pitanja o Velikom bratu i da li te to nervira?
- Kada se sete odakle me znaju, onda počnu sa tim pitanjima. Ima i dalje cimanja i pitanja koja me vraćaju u vreme od pre tri godine ali to je za mene priča koja je davno prošla. Stvarno davno, jer deca koja su se tada rodila sada imaju tri godine, to nije malo.

A da li je posle Kuće Velikog brata bilo ponuda koje si možda odbio a da ti je sada žao?
- Znate kako je to u životu - prvo nema ništa, pa sve u isto vreme. Ni jedno ni drugo nije dobro. U tom kovitlacu treba hvatati ono što može da se uhvati, a ja mislim da sam u to vreme uhvatio sve što je bilo najadekvatnije, što mi je bilo potrebno. Nisam trčao pred rudu, pa da se sapletem. Mnogi mi govore - mogao si ovo, mogao si ono, a ja kažem - nisam mogao, ja znam šta sam mogao u tom momentu. Možda sam mogao, ali ja nisam maher te vrste. U tom momentu sam uradio najvažnije stvari - napravio sam koncert sa Filharmonijom, kupio sam sebi stan i imam i dalje pozitivnu slavu. Nisam pokvario pozitivnu misao koju ljudi imaju o meni, a to mnogo znači. Šta više od toga?

Misle valjda da si mogao veće pare da zaradiš sa tom slavom?
- Novac dođe pa ode, za čas. A šta onda? Ako se još za taj novac spustite, uradite što ne bi trebalo... onda ostaje gorak ukus. A novca posle ionako nema.


Tekst: J.Kocijan