Urbane legende Beograda (VIDEO)
Dragoljub Aleksić, akrobata i režiser
"Čovek od čelika" rođen je 1910. i postao je verovatno prva opštepoznata urbana legenda Beograda. Proslavio se između dva svetska rata svojom akrobatskom trupom koja je nastupala širom Jugoslavije i Evrope.
Na ulicama Beograda savijao je zubima metalne šipke, visio držeći u zubima uže povezano sa avionom koji je nadletao Kalemegdan, hodao i vozio bicikl preko konopca zategnutog između zgrada...Njegovi javni nastupi uvek su bili besplatni.
Bio je tvorac prvog srpskog zvučnog filma "Nevinost bez zaštite", u kome je i glumio. Snimio ga je 1941. godine, u toku okupacije. Ovacije publike u toku projekcije nadjačavale su ton u susednom bioskopu u kojem su Nemci puštali "svoje" filmove.
Imao je problema sa posleratnim vlastima, koje su ga optužile za kolaboraciju i pozajmljivanje filmske opreme od okupatora. U oba procesa je oslobođen. Umro je 1985, u domu za stare u Beogradu, u siromaštvu.
Vlada Vasiljević, beogradski fantom
Proslavio se u nekoliko letnjih noći 1979. godine, kada je u ukradenom "poršeu" – tada jedinom u Beogradu - oduzimao dah prolaznicima i zadavao muke miliciji vratolomnim vožnjama po centru grada.
Svoje akcije najavljivao je na radiju, a radoznali Beograđani sjatili bi se uveče na Slaviji da gledaju ovaj prvi "rijaliti šou” u SFRJ, u kojem je Vasiljević uspevao da utekne od trošnih plavih "zastava” sa rotacionim svetlima. Organi reda stali su mu na put zasedom uz pomoć autobusa javnog prevoza.
U filmu o fantomu iz 2009. navodi se da je odslužio dve godine zatvora. Deset dana po puštanju na slobodu smrtno je stradao posle saobraćajne nesreće u kojoj nije bilo svedoka. Povredama je podlegao u 32. godini. Njegov dosije nikad nije pronađen.
Mile Rizik, vozač GSP-a
Na sajtu "Urbane legende” piše da je vozio na nekoliko linija, ali je nemoguće utvrditi na kojim jer niko nije stizao da uoči broj autobusa. Otud je stekao i nadimak Rizik, jer je bilo hazardno voziti se s njim. Pričalo se još dok je bio živ da je od Karaburme do Kumodraža stizao za 35 minuta radnim danom, a da je pravac Mirijevo 4 - Trg republike savladavao za svega 11 minuta.
Govori se i da se jednom, na početnoj stanici busa koji je trebalo da vozi, Mile infiltrirao među putnike i ostavio kabinu praznu. Vreme je prolazilo. Ljude u vozilu uhvatila je nervoza, počeli su da psuju šofera kojeg nije bilo...
Mile je tada ustao i viknuo: "Gde je, bre, ovaj vozač? Sad ću ja da vozim!” Seo je na mesto vozača pred usplahirenim putnicima koji su ga molili da ne čini to. Rizik je, nasmejan, seo u kabinu, zatvorio vrata busa i dao gas...
Jednom je, kažu, suspendovan jer je izašao u susret zgodnoj dami koja je žurila na posao, jurio je prema njenom odredištu i preskakao stanice na kojima je trebalo da izađu ostali putnici.
Jovan Bulj, saobraćajac
Da je kojim slučajem zaustavio Rizika zbog prebrze vožnje, verovatno bi mu pokret rukom da stane izveo kao u baletu. Ovaj policajac bio je velika zvezda Beograda sedamdesetih godina 20. veka. Regulisao je saobraćaj u centru grada gracioznim pokretima, napravivši umetnost od nekoliko dosadnih komandi kojima se pri pokazivanju pravaca vozačima služe njegove kolege.
Na raskrsnicama prestonice i pešaci su zastajali da gledaju njegovu koreografiju, čije je osnove savladao kao bivši glumac amaterskog teatra. Na vrhuncu slave bio je pozvan da svoj talenat pokaže na londonskom Okdsford stritu, a gostovao je i u drugim evropskim metropolama.
Na svetskom prvenstvu u gracioznom regulisanju saobraćaja osvojio je treće mesto. Prevremeno je penzionisan 1980, posle čega je radio kao prodavac u trafici i čuvar parkinga. Umro je 2010. u 72. godini.
Ostoja Vukašinović, prevoznik klavira
Mediji su početkom februara preneli vest o smrti Ostoje Vukašinovića. Nekoliko godina pre toga, postao je prava medijska senzacija. Za sve je zaslužan oglas jednostavnog teksta "Klavire prevozi Ostoja”, kojim je Vukašinović oblepio prestoničke autobuse, ulice, trgove...
Sažeta poruka privukla je novinare, zahvaljujući kojima su otkriveni mnogi zanimljivi detalji o ovom svestranom čoveku. Do 71. godine života, više od pola veka, Vukašinović je prevozio klavire, a rekord je oborio kada je u danu "uselio” 60 komada ovih instrumenata u muzičku radnju, koji su pristigli šleperima iz Subotice.
Klavire je, prema sopstvenim rečima, nosio Vuku Jeremiću, Miri Adanji-Polak, Slavku Štimcu, Bokiju Miloševiću... Stekao je sledbenike i na Fejsbuku, jer je njegova fan stranica za dve godine postojanja skupila više od 7.000 obožavalaca.
Lokalne legende
Osim glavnih, postoje i lokalne urbane legende, vezane za pojedine krajeve grada. U takve spada Dušan Ivković - Džigi Bau (1938–2009). U njegovom decenijskom utočištu - kafani "Tašmajdan”, alijas WKod Toze Grka” - kažu da je bio drugi profesionalni bokser u Jugoslaviji, posle Ivana Prebega.
Tri godine se borio po ringovima u Austriji, dok mu menadžer nije naredio da preda jedan meč. Džigi ga je nokautirao i spakovao se za Beograd. "Riblja čorba” posvetila mu je jednu pesmu.
Tu je i Stole Piksi, frulaš i ulični zabavljač iz Knez Mihailove, za kojeg na sajtu "Vukajlija” piše da "njegov unikatni performans uključuje sviranje frule sa podignutom nogom i provlačenje ruke ispod nje”.
Čudo(vište) neviđeno
Ima Beograd i urbanu legendu koja nije čovek. Šta je - ne zna se, jer je niko nije ni video. "Zna se” samo da živi na dnu Savskog jezera. Lokalni pecaroši "osnovano” sumnjaju da je reč o ogromnom somu, dužine bar tri metra, kojem je druga polovina tela - od sredine ka repu - bele boje. Dakle, polubeli som.