Ćuti i trpi!

Postoje formule koje preživljavaju sve promene. Ništa nije upornije od predrasuda. I ništa se ne menja tako sporo kao stereotipi. Čini se da nije jednostavno odrediti koji pol je više pogođen okamenjenim nacrtima koji dolaze iz prošlosti, kao imperativni glas iz vremena koji zahteva puno uvažavanje i danas. Gde je mesto ženi, a koji je prostor namenjen muškarcu? Kako su iscrtane njihove putanje i koja je tačka preseka? Žilavost ovih šema koje pretenduju na večno važenje potvrđuje svaka žena kojoj je muškarac koji plače odbojan i svaki muškarac koji ne može da prihvati ženu sa stavovima, definisanim ukusom, karijerom i sopstvenom zaradom. Mnogo parova se i danas suočava sa nemogućnošću da preskoče ogradu koju je postavio stereotip bez obzira na objektivnu "priključenost“ na sopstveno doba i racionalno spoznavanje sopstvene zablude. Jednostavno, tako su naučeni. Godinama ponavljane lekcije, teorije u koje se bez ostatka verovalo, zahtevaju mnogo vremena i strpljenja da bi konačno bile demontirane i prevaziđene.

Šta se dešava u stomaku prosečnog muškarca u onim, u životu neizbežnim, teškim trenucima? Na sahrani bliske osobe, u prvoj noći posle raskida, u momentu suočavanja sa gubitkom bilo koje vrste. Koliko snažno se grči njegov želudac i koliko realnu težinu trenutka pojačava pritisak, taj uporni glas iz vremena koji ga podseća da mu je dozvoljeno sve osim fizičke manifestacije bola kroz koji prolazi. Dakle, bol mora da ostane unutra da bi muškarac ostao to što jeste. Priznavanje tuge, skrušenosti i nemoći, suze koje donose olakšanje, sve je to suprotnosti sa mitom o čeličnoj ili pravoj muškosti. I dan danas se muškarac koji se žali, traži savet ili pomoć, i, gradacijski, dozvoljava sebi da se zaplače pred drugima, percipira se kao manje vredan. U njegovim rečima i suzama prepoznaje se bol ali i izdaja tradicijom uvoštenih principa muškosti. "Ćuti i trpi“, maksima je zrelog muškarca, onog koji je svestan svoje polne uloge kreirane po nalogu tradicije.

Zbog toga se muškim suzama uvek veruje, jer prosečan pripadnik jačeg pola mora biti svestan da time što je dao oduška onome što oseća učinio prestup i izašao iz okvira dozvoljenog. Muške suze se samim tim nikada ne dovode u pitanje. Njihova se istinitost ne proverava. Šta god se o njima mislio. Žene plaču kad god požele. Ženske suze, kao i ženska patnja, ne smetaju nikome, očekivane su kao i bilo koja druga "normalna reakcija“. Zbog toga im se ne veruje uvek. Ono što je dozvoljeno, što se na se smatra prirodnim može da ostane tek način izražavanja emocija, ali može da postane i stilski ukras, sredstvo za postizenje željenog cilja, poslednji adut ili kec u rukavu.

Interesantno je upravo to što se muškarci koji su već dospeli u rizik da dokažu šta zaista osećaju i da njihov emocionalni portret ne ostane samo slutnja onih koji su im bliski i koji ih "zaista poznaju“, lakše otvaraju pred ženama nego pred drugim muškarcima. Zanimljivo je upravo to što će u takvoj situaciji osećaj stida i nelagode osetiti čak i oni koji suze ne smatraju epohalnom katastrofom već spontanom, ljudskom reakcijom. Rešenje dileme je u samoj suštini muškosti.

Muškarci biraju koga će pustiti u svoj krug, u svoje društvo, koga će proceniti kao dostojnim pažnje i bliskog odnosa. Čak i kada "ciklus dokazivanja“ nije zvaničan za onoga koji bi trebalo da pristupi već postojećem muškom društvu, on traje i odvija se kroz niz neverbalizovanih ali ništa manje stvarnih procena. Za razliku od bliskih prijateljica koje imaju privilegiju da se jedna pred drugom isplaču i na taj način istinski olakšaju, situacija u kojoj jedan muškarac plače a drugi ga teši i hrabri prava je retkost. Ona nije nezamisliva, ali će u najvećem broju slučajeva biti shvaćena kao iznimna, gotovo zabranjena, nedolična. Muškarcima je u tim trenucima neprijatno kao da prisustvuju nečemu stranom i neprirodnom. Žene se međusobno ne izvinjavaju zbog prolivenih suza. Muškarci će to uvek učiniti.

Zbog toga, u senci mita o muškoj čvrstini koja jačem polu uskraćuje pravo na kuknjavu, glasnu patnju i suze, u toj osudi na večitu izdržljivost i nemo preživljavanje, nastaju legende o muškarcima koji su u svakoj prilici delovali čvrsto i nepokolebljivo a tako su mnogo osećali. Kroz ovaj romantični kalambur istorija izneverava samu sebe. Muškarac nije poželjan kao deblo, automat ili gabaritni komad kamena, ali mu se perfidno oduzima mogućnost da pokaže ono što ga čini čovekom. Slabosti su neotuđivi deo ljudske prirode imao je u vidu i Plutarh kada je izgovorio maksimu: "Pravo čoveka na suze ne zastareva“. Ne žene i ne muškarca, već običnog ljudskog bića sa svim njegovim prednostima i nedostacima, vrlinama i manama. Pravilo „ćuti i trpi“ testira mušku postojanost u performansu u čiju se istinitost ne veruje i čija bi istinitost bila razočaravajuća. Kao takvo, ono je samo još jedna podmetačina forme kojoj se oduvek pridavao nezasluženi značaj.