Džonijevih 60 godina
Džoni je, naučili su to i mnogi koji o njemu nemaju „tri blage“ ali vole da odigraju Slagalicu na FB, rođen u Skoplju. Sa gitarom je počeo da se druži krenuvši u gimnaziju, prva grupa koju je osnovao je Balkan Sevdah Bend. Jedno vreme je studirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, ali je brzo napustio studije. Azra je, prema legendi, nastala u januaru 1977. za šankom zagrebačkog Teatra TD. Pilo se i slavilo jer je Đoko Grgac, kome je posvećena pesma Jablan, dobio kćerku kojoj je trebalo dati ime, Džoni je izrecitovao stihove čuvene Hajneove pesme Azra, i – pala je odluka da se tako nazovu i dete i novi bend. Ostalo je, kako se često kaže – istorija.
Self-titled album objavljen ’80. smatra se jednim od najuspešnijih debitantskih izdanja u istoriji jugoslovenskog roka, a Štuliću je u prvoj polovini decenije inspiracija stizala sa svih strana. Uprkos tome što je tada bilo uobičajeno da se veliki jugoslovenski bendovi diskografski oglašavaju svake godine, Azrin niz iz današnje perspektive izgleda neverovatno. Dupli album „Sunčana strana ulice“ ’81, pa naredne godine trostruki koncertni, antologijski „Ravno do dna“ i opet dvostruki studijski „Filigranski pločnici“! Usledila je ploča „Kad fazani lete“ (’83.), a „Krivo srastanje“ (’84.) označilo je kraj prve, najplodnije faze Azre.
Džoni se ubrzo preselio u Holandiju gde je, stvarajući nove pesme i praveći prepeve starih, objavio trostruki album „It Ain’t Like In the Movies At All“. Vratio se u Jugoslaviju, obnovio Azru i posle albuma „Između krajnosti“ snimio još jedan živi, i to četvorostruki, „Zadovoljština“. Bend je ubrzo, usled sukoba, prestao da postoji a Štulić je objavio dvostruki solo album „Balkanska rapsodija“, zatim i „Balegari ne veruju sreći“ sa kratkotrajnim Sevdah šatl bendom. Ploču „Sevdah za Paulu Horvat“ snimio je u Sarajevu i Holandiji ’91, ali je objavljena tek četiri godine kasnije.
Početak rata označio je njegov definitivan odlazak u Holandiju, gde živi i danas sa suprugom Jozefinom, godinama odbijajući da se vrati na veliku scenu i ponovo zasvira na prostoru „od Vardara do Triglava“ uprkos tome što mu se na tacni nude „avioni i kamioni“, pune Arene... Nastanjen je u Hauetenu, mestašcu nedaleko od Utrehta, od svih „holandskih aktivnosti“ najpoznatija je – prevođenje antičkih dela. Sporadično su iz zemlje lala stizale i informacije kako taksira, igra fudbal, uživa u porocima koji na našim prostorima nisu legalni a u Holandiji jesu... Pesme, naravno, nije zaboravio da piše ali to sada čini za svoju dušu. Oni koji su imali prilike da ih čuju, kažu – šteta, velika šteta što ih ne objavljuje. Ponešto, ipak, izađe i izvan okvira njegove sobe, ali se ne radi o autorskim stvarima već o, nekad tehnički slabijim a nekad boljim, prepevima poznatih narodnih i rok pesama koje postavi na jutjubu. Priča i da mu je opsesija u poslednje vreme – proučavanje života Marka Kraljevića.
Malo po malo, Džoni digne glas protiv raznoraznih izdavača koji štancuju njegova izdanja, pominje enormne dugove prema njemu... Azra tribute bendovi se takođe razmnožavaju geometrijskom progresijom pa je danas gotovo nemoguće pronaći rok klub u regionu u kome bar s vremena na vreme ne odjekuju „Balkan“, „Iggy Pop“, „Marina“, „Odlazak u noć“, „Nemir i strast“, „Lijepe žene prolaze kroz grad“... Projekat „Pozdrav Azri“ koji vode Mišo Hrnjak i Boris Lajner, bivši članovi benda, takođe, sasvim očekivano, nije naišao na njegovu blagonaklonost.
Džoni, srećan ti jubilarac, a vi – napravite danas po svom izboru „Azra džuboks“, slavljeniku u čast.