U odbranu papučara
Razmislite dvaput pre nego što pokažete prstom u pravcu muškarca vezanog za visoke potpetice na papučama njegove lepše polovine
- Šta želite da popijete?
- Mineralnu vodu, molim vas – na pitanje konobara odgovara muškarac koji u društvu nežnije polovine sedi sa prijateljima. Na bezazleno pitanje, dat je bezazlen odgovor, ali situacija je više nego pogodna da od strane vesele ekipe dobije etiketu nekoga ko strahuje od ženskog autoriteta. A ona pritom nije čak ni „sevnula očima“ u njegovom pravcu. I niko neće uzeti u obzir mogućnost da mu se te večeri ne pije ništa jače od onoga što je poručio i da to nema baš nikakve veze sa pozicijom koju zauzima u odnosu sa svojom partnerkom.
Određeni stereotipi jednostavno ne umiru nikada, a tradicija koju, kao albume sa starim fotografijama, nasleđujemo iz generacije u generaciju nudi samo dve moguće uloge koje muškarac može odigrati u vezi sa ženom. Dakle, može biti „gazda“, što odgovara tipskoj slici nehajnog tipa zavaljenog u, od preteranog korišćenja i snagom njegovog tela razglavljenu fotelju i nogama podignutim na sto i ženom, ograničenom na domen oikosa (kuća, ognjište) sa drvenom varjačom kao amblemom role koja joj je dodeljena.
Druga muška uloga je najrečitije obuhvaćena terminom „papučar“ i predstavlja snishodljivog muškarca koji nosi kecelju i preuzima varjaču od žene iz prvog, tipskog para, sav u strahu od njene „akcije i reakcije“, te potpuno podređen njenim željama i autoritetu. Na pitanje, šta u savremenom kontekstu, kada je „varjaču“, kao amblem jedne uloge, zamenila sajber mutilica savršenog dizajna i kada funkciju kuninje obavlja efikasni i uvek dostupni ketering, odnosno kada se savremeni parovi sve ređe sreću u privatnom prostoru i uloge dele na potpuno nov način, znači termin „papučar“ , dobijamo različite ogovore. Muškarac koji zarađuje manje od svoje partnerke? Beskorisni tip koji se zapravo „udao“? Onaj koji njoj dozvoljava da misli i odlučuje za oboje? Sve se, u suštini, svodi na jedno – pitanje dominacije.
Muškarac u vezi može zauzimati superiornu ili inferiornu ulogu i u odnosu na istu poneće neki iz arsenala tradicionalnih epiteta. Međutim, utisak je da je to najmanje važno. Osim ukoliko je za partnera najbitnije na koji način ga doživljavaju drugi. Ali, to je složeno pitanje koje se tiče i drugih aspekata ličnosti i zahteva posebnu analizu. Ukoliko je osoba „zavisna“ od konstantnog proveravanja sopstvene refleksije u očima drugih, od kojih očekuje odobravanje ili odbijanje za svoje postupke, ona će vrlo često sama sebe dovesti u inferiornu poziciju i u odnosu koji je postavljen na sasvim zdravi odnosima. Dakle, čak i onda kada ispred sebe ima partnera koji nema baš nikakve „imperijalne“ pretenzije. Ono čime se prvenstveno treba baviti jeste činjenica da samo mali broj parova uspe da „izgalopira“ do ravnopravnog odnosa zasnovanog na samopoštovanju i međusobnom uvažavanju oba partnera. Namerno biramo glagol „galopirati“ jer bez osvojene lične zrelosti i autonomije ličnosti nema prosperiteta ni u vezi koja podazumeva život u dvoje, usaglašavanje muzike koju sviraju dve violine. Do istog se, međutim, ne stiže kasom već postepenim osvajanjem umeća ravnopravnosti, koja podrazumeva umetnost sagledavanja stvarnosti iz ugla onog drugog, napuštanje uske, sopstvene pozicije da bi se uživelo u poziciju, želje i htenja partnera.
Muškarci koje se u startu povlače, odnosno odustaju od sopstvenog stava, kao i oni koji su naprosto gluvi za sve što dolazi sa druge strane su u podjednako velikom problemu. I to, očigledno nema veze sa onim što je bilo juče i onim što je na sceni danas. Nasleđe predrasuda je tek opterećujući balast za ionako skrhano samopoštovanje muškarca koji nije u mogućnosti da se izrazi kroz odnos u kom se nalazi. Brzi odgovori o razlozima za podređenu poziciju tipa „on je manje uspešan i to ga frustrira“ ili „on živi u njenom stanu sa njenom porodicom“, odnosno „ona je prosto takva, a on je neizmerno voli“ gotovo stoprocentno maše suštinu. Sve su to povodi koji mogu biti tek nadogadnja onoga što uvek i svuda nosimo sa sobom i pokazujemo u odnosu sa partnerkom kogagod i gdegod je sreli.
Muškarac, vaspitan kao nezavisan duh, neće usled lošeg spleta okolnosti, recimo u karijeri ili u svojoj primarnoj porodici, do te mere izgubiti samopozdanje da se istog trenutka „podvuče pod njenu suknju“. On neće čak ni razmišljati na ovaj način, tj. tradicionalne stereotipne fraze za samosvesne osobe tek su glupa, banalna poskočica. To su suviše uski kalupi da bi uspeli da se kroz njih izraze, odnosno njihova individualnost nadilazi naivni glas iz vremena. Njega je, prosto, jako teško „srušiti“, jer uspeva da se održi visoko iznad okolnosti. Muškarac, naviknut da se preterano oslanja na druge, recimo roditelje u detinjstvu ili stariju braću ili sestre tokom adolescencije na isti način će se ponašati u vezama koje u zrelosti (ili samo navodnoj zrelosti) uspostavlja. Njemu će uvek biti potrebna inicijativa sa suprotne strane, a sopstvenu neodlučnost nazivaće „traženjem podrške“.
Međutim, ono što se krajnje eufemistički, dakle, prešminkano i samim tim dobrim delom neistinito, naziva „podrškom“ u stvari je potreba za odobravnjem, dobijanjem zelenog svetla za svoju želju ili nameru, kao i potencijalni strah od kazne, ukoliko se dogodi suprotno. Iako to ne mora biti pravilo, ali jak autoritet majke i drugih žena u najranijem periodu života dobar je etalon za rađenje ne samo nesigurnih već i anksioznih partnera koji će u njenim očima očekivati neverbalnu dozvolu za svaki svoj gest. Osobe koje u patneru vide i obično nalaze lidera svoju nesigurnost ispoljavaju i na druge načine, prepoznatljivi su po svojoj defanzivnosti, odustajanju, povlačenju „u korist mira i harmonije“. Kao što je već rečeno, asertivne ličnosti najčešće nalaze partnera po svojoj meri – osobu željnu potvrde sopstvenog autoriteta, manipulativnu, često agresivnu, ponekad i sadistički nastrojenu ličnost. Da, i žene mogu biti takve, a „udaranje šakom o sto“, bučni izlivi nezadovoljstva i ono famozno „streljanje očima“ kada reči nisu naročito podesne – nisu tipično primeri muškog ponašanja.
Zbog toga, kada iz čiste dokonosti, analiziramo „udes“ nekog našeg ortaka koji od „one apside“ ne sme ni „da pisne“, imajmo na umu jednu stvar. To je tako bedno što sada radimo. Ok, dve stvari. Niko ne zna šta se dešava između dvoje ljudi kada ostanu sami. Jednostrana, naivna podela na „tlačitelje“ i „žrtve“ obično nema nikakvo utemeljenje u realnosti. I tokom istorije je, obično, bila pogrešna. Jer, niko od nas ne zna šta je zaista problem s kojim se dvoje suočavaju a šta sado-mazohitička relacija, koja ih, ma koliko apsurdno zvučalo – održava u životu. Zapušteni papučari, tj.oni koji su odavno bacili koplje u trnje i odustali od upravnog, dostojnastvenog hoda (sa nogama na zemlji, a ne na stolu) obično i ne žele da se probude. S druge strane potpuno verujem u scenario sudbinskog susreta sa pravom femme fatale (...a prava femme fatale je sila prirode, kako piše na originalnom plakatu za film „Basic insticts“) kada se i u najsigurnijem muškarcu budi njegov uplašeni predak koji pred naletom zaslepljenosti i strasti gubi glavu i posrće. Cunami, ma koliko razoran bio, ima ograničeno vreme trajanja i najbitnije je ono kako reagujemo kada se glava sasvim ohladi.
Naime, niko nam ne uskaćuje pravo na zanos i zaljubljenost. Postoje žene koje provociraju i izazivaju, ali i tada je na sceni sve ono što je u međuvremenu ugrađeno u naš karakter. I nećemo se svi isto ponašati. Ipak, postoji još jedan aspekt priče koji će upotpuniti sliku o muškom letu između superiornosti i infernirornosti. Ne treba mešati infeiorno ponašanje sa elementarnim džentlmenstvom. To je ono što muškarci sa balkanskih prostora nikako ne mogu da nauče. Ujedno, reč je o najprimitivnijem sloju balasta nasleđa koji ponekad izgleda kao torta na sprat čije određene delove treba baciti, a druge omirisati i probati. I svariti, u svakom slučaju. Na sopstveno zadovoljstvo i bez frustracija.
Pozabavimo se samo najpoznatijim pravilima bontona za koja se čulo čak i u planinama. Jer, ukoliko ste optuženi za otvaranje vrata nežnijoj polovini ili pridržavanje kaputa, uvek ćete imati jasnu sliku o tome ko vam to govori. Pred vama je muškarac koji se još uvek očajnički bori da odredi sopstveni identitet nasuprot ženi, od koje zazire i koje se plaši. Potencijalni papučar ili potencijalni agresivac. A primitivni, pocenjivački nastup njegova je poslednja linija odbrane. Na kraju, da li je i jednom i drugom tipu potrebna odbrana? Imam utisak da je neka vrsta razumevanja najbolji mogući odgovor. Lično, nikada ne bacam drvlje i kamenje na moje poznanike papučare, kao i na moje ortake kabadahije. Nikada ih ni ne zovem tako. Dovoljno dugo se družimo da znam odakle to dolazi. Ukoliko, razgovorom, uspem da nekoga od njih navedem da baci pogled unazad, smatram to velikim podvigom, jer mi, muškarci, tako teško odlazimo u ispovedaonicu ili na kauč. Takozvano „otvaranje“ i priznavanje onoga što mislimo i osećamo mnogi među nama doživljavaju kao znak slabosti. Ničim izazvani priliv estrogena. U međuvremenu, uživam u činjenici da su veoma zahvalni za literaturu.