Terminal Blue

Bend? Prisutan!
Nadlanu.com ekipa? Prisutna!
Publika? Hm, teško je reći odsutna… Nekako podnošljivije zvuči – nevidljiva! 

Ako ste mislili da 21h na plakatu za koncert u Domu omladine znači 9 uveče ili 9 PM, razmislite još jedanput. Zašto? Ko zna, možda nije cool doći na vreme (da ne budemo previše oštri – pola sata se oprašta). Ili je to neka zadata veličina kojoj se zarad dobre zabave svi prilagođavaju. Ali, to je već bezbroj puta ispričana priča i koliko je problem organizatora, toliko je i publike koja će valjda jednom shvatiti da ljudi na vratima, obezbeđenje i blagajnici nisu tu zato što su nekada davno došli na vreme na koncert, pa su ih zauvek zadržali. To je posao kao svaki drugi iz čega sledi da ”neću da otvaram vrata kluba” je više nego šupalj razlog da se kašnjenje koncerata na godišnjem nivou povećava geometrijskom progresijom. O organizatorima u zemlji Srbiji neki drugi put… 

Zamislite sledeće… Prepun Knez. Na Trgu ljudi kao srednje-lošeg dana protesta ’96-’97. Temperatura baš kako odgovara. Ušli ste u Dom omladine, popeli na prvi sprat, a tamo nema skoro nikoga. Šanker, organizator, obezbeđenje i troje koji su, slično Vama, zalutali sa ciljem. Od prvog utiska da publika opet kasni, prelazite na teoriju da je leto, odmori, pa će klub biti praznjikav, da bi na kraju čuli da će koncert početi u 22 sata. OK, nije strašno. Ipak ste imali tu čast da čujete probu benda i jednu veselu stvar koja Vam je ulila optimizam da, iako nikada pre niste čuli za bend Terminal Blue, veče ipak može da bude zabavno. Sasvim simpatični miš-maš ska i rege razdraganosti sa punk gitarama. Zaista može da se sluša više od jedne pesmice na probi. 

Krug po gradu i opet nazad u DOB. Situacija sasvim drugačija. Bend više nije na bini, već na ulici sa megafonom?! Jedan od drugara iz benda sa jarko narandžastom kosom poziva ljude da dođu da ih čuju. Može da zvuči žalosno, ali u stvari uopšte nije bilo. Baš je bilo nekako slatko. Nažalost, niko od prolaznika nije shvatio da ih zove na koncert. Kako direktni marketing nije upalio, bend je odlučio da ode po sendviče, a onda pravac na binu da iste pojede. 

Ispred Kluba DOB-a pojavilo se još troje ljudi koji su ubrzo otišli i pored uveravanja da će bend svirati i za nas petnaestoro. Btw, posle kraćeg razgovora sa organizatorom saznali smo da su oni poslali svoj snimak koji se svima svideo i da su u odgovoru da su dobrodošli bili pripremljeni da ovde publika nije sklona eksperimentima. Šteta! 

Inače, momci su zaista fini, vrlo pozitivni i očigledno odlični ortaci, što je posebno značajno za svaki bend. Sa svih strana Evrope su, mada se vode kao škotski bend. Nije da smo prisluškivali (šta se može kad prazan prostor odjekuje), ali na mobilne su se javljali na španskom, nemačkom, engleskom. 

Takođe, čini se da su potpuno oduševili prisutnu grupicu zaposlenih DOB-a. Devojka sa blagajne nam je rekla: ”Baš mi je krivo što nema publike, jer su baš slatki. Nasmejani stalno. Sad smo jeli semenke zajedno i sve vreme mi je nešto pričao, ali ništa ga nisam razumela. Valjda mi je govorio ‘hvala’, pa sam mu ja samo ponavljala ‘nema na čemu’.” 

Devojčice, šteta što im niste pružile šansu, jer su stvarno slatki. A, i ako je suditi po snimcima sa njihovog sajta, muzika koju prezentuju na turneji ”Erase the Borders 2006” je sasvim ok za letnje veče. 

E sad, kako su se oni osećali posle ovog ”nastupa”, nismo imali srca da pitamo. U svakom slučaju, valjda smo obrisali te granice, pa će možda sledeći put “Terminal Blue” imati više sreće sa bgd publikom. 

Katarina Milovanović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.