Plej Kališ

Da Zemunci najviše vole da izlaze u svom gradu već je poznato. Idealno je ako može negde tu po kraju; nekoliko kilometara prijatne zemunske (može i NBgd) šetnje do destinacije Provod. To je apsolutno stvar imidža. U stvari, ta potreba za lokalpatriotskim večernje-noćnim provodom se prosto zalepi za svakoga od momenta kada mu/joj u LK upišu neku zemunsku adresu. 

E sad, gdegod se nalazili, sigurno znate barem nekoliko bitnih zemunskih lokacija. Na primer, Gardoš je na mapama svih turističkih vodiča obeležen zastavicom. Upravo ispod te zastavice se ovih vrelih dana održava ''Leto na Gardošu'', u okviru koga je sinoć (26. jula) glumac Stanko Bogojević pokazao šta (ne) zna u predstavi ''Plej Kališ''. 

Za početak da razjasnimo: ''Plej Kališ'' nije komedija! Tih nekoliko glumčevih pokušaja da učini ili kaže nešto duhovito dočekani su tihim komentarima publike. Citiramo gospođu iz šestog reda levo, namirisanu neki teškim zimskim parfemom : ''Da li on stvarno misli da je ovo smešno? Ko je napisao na plakatu da je ovo komedija?'' Pomenuta dama je ubrzo napustila predstavu, mada su prijatelji pokušavali da je ubede da je ''malo glupo da izađe na sred predstave''. Jeste malo neprijatno okrenuti leđa osvetljenoj sceni, ali sad koliko je u datoj situaciji bilo neopravdano... 

Ukratko, Džoni (!?) je ratni vojni invalid smešten u nekom od beogradskih centara za kolektivni smeštaj izbeglih lica. Kroz nekoliko gorkih slika i uz škripu žica raštimovane gitare on (sasvim neuspešno) pokušava da dočara svoj pasji život sa gazdaricom koja ga seksualno uznemirava i njenim psom koji ga otvoreno mrzi.  Cela ta Džonijeva lestvica košmara postala je pozorišni izlet koji će ostati zapamćen po nekih sat vremena neubedljive glume, milion puta korišćenim simbolima i teškoj priči koja, iako takva, publiku nije motivisala ni na šta drugo, osim na igranje mobilnim telefonima. 

Katarina Milovanović