Svinje u disku

Organizatori BELEFa su odlučili da onaj, ko voli ili želi da upozna rad Endija Volša, odnosno Kokana Mladenovića, ne može  to da učini i sa sve popularnijim fenomenom Manga. Već su imali običaj da istovremeno imaju dva ili više dešavanja – premijeru jednog, pretpremijeru ili prvu reprizu drugog komada. Ovoga puta, otvaranje sjajnog anime/manga festivala – Mangadrom i premijera “Disco Pigs” zakazane su za isto veče.
Beogradski Letnji Festival traje oko tri meseca, pozornice su na raspolaganju, glumci imaju manje obaveza jer nije u toku pozorišna sezona… Ne postoji nijedan razlog za koncentraciju dešavanja u tako kratkom periodu, čak ni kada je reč o ovakvom festivalu koji varira pri postavljanju i realizacijih sopstvenih ciljeva. To – da li su različiti konzumenti ova dva kulturna proizvoda isti, jeste na organizatorima da odluče, ali svakako, poželjno je da se ostavi mogućnost izbora onima zbog kojih bi sve to i trebalo da postoji.
Kao i sve druge na BELEFu, predstava “Disco Pigs” izvodi se samo nekoliko puta, tačno u periodu održavanja Mangadroma. Ipak, zainteresovani nisu izostali ni na jednom od ova dva social eventa. DOB nije mogao da primi sve koji su želeli da se upoznaju sa tehnikom video animacije. Isto važi i za BDP ispred kojeg je nakon početka predstave ostalo nekoliko gnevnih novinara, starih, a siromašnih posetilaca beogradskih premijera…
Poslednjeg puta kada sam se raspitivao, pozorište je još uvek bila jedna od umetnosti.
Hol Beogradskog dramskog pozorišta bio je prepun pozorišne estrade. Svi su bili odlično pripremljeni za julsko veče – vodootporna šminka, trandy, ali casual haljine, poze za tabloide, šake i obrazi istrenirani za pozdravljanje…
Ovu premijeru obeležila je jedna od mora menadžera u kulturi. Protokol – magična reč iza koje se krije mukotrpan proces i sintagma – ko sedi iza koga, podrazumeva da ako BDP prima 129 gledalaca, pozovete bar 200. Dvadesetak mesta koja se ostavljaju Skupštini grada planirate da neće biti popunjena, tako da se ostavlja prostor za još nečiju sestru, tetku, komšinicu. Bilo je previše rodbine i elite (šta god ta reč označavala) na jednom mestu.
Na ovakvim izvođenjima, Marija Karan će više brinuti da li joj je kosa idealniji partner od Branislava Trifunovića.
Njih dvoje (troje, ako računamo i Marijinu kosu) igraju “predstavnike “izgubljene generacije”, stasale i formirane između ratova, turbo-folka, demonstracija i inflatornih udara, u vremenu roditelja na prinudnim odmorima, nemotivisanih profesora i vaspitača. Žive u Svinjogradu, u kojem su pojmovi “ljubav”, “pravda”, “čast”, “moral”, “poštenje”, “nežnost” i “istina” prestali da budu odrednice koje usmeravaju ljudski život”. Mislili su na devedesete. Mislim na danas.
Pre premijere – Pravo pozorište kojeg njegovi glavni glumci nisu svesni. Kao što se i na takvim susretima nađe slučajno neko ko još veruje u Dionisa, za dobru predstavu će se uvek naći publika bez obzira na status, makar se ona izvodila u holu, gradskom prevozu, kancelariji, spavaćoj sobi… 

Vojkan Bećir

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.