Društveni aktivizam: Mladi u Srbiji ni nalik na one u svetu

Trg Tarket u Istanbulu zaposeli su mladi ljudi sa namerom za odbrane park, u Sao Paulu je bunt počeo zbog poskupljenja gradskog prevoza, Atina se digla zbog ugašene televizije, Sofija je bila na nogama zbog poskupljenja struje, Rimom su marširali nezaposleni... Planetu su tako zapalili mladi ljudi zbog naizgled „sitnica“ koje život znače, a banalne demostracije pretvorile su se u socijalni bunt ozbiljnih razmera. U Srbiji mladi i dalje ćute.

Ciničnim komentarima na društveni mrežama, tviteraši i blogeri u svojim ranim tridesetim, ovakvu hladnoću u našoj zemlji objasnili su „srećnim“ okolnostima jer dok svet gori, Srbija „nečinjenjem“ pokazuje da konačno živi dobro i da nema razloga da se buni.

A da li je baš tako? U zemlji u kojoj svaki drugi mladi čovek nema posao, gde i oni koji rade ne mogu da sastave kraj sa krajem, gde su školarine sve skuplje, a karijera se gradi „preko veze“ ili „uz preporuku“ malo je razloga za tišinu.

Time je Srbija pokazala da (opet) zaostaje za svetom. I dok u Međunarodnoj organizaciji rada analitičari sve glasnije ukazuju da je nezadovoljstvo mladih potencijalna „bomba“ koja preti da razori mnoge ideologije duž svih meridijana, kod nas se ovo pitanje tek stidljivo otvara. Prvi je vrata odškrinuo sociolog Miroslav Ružica, koji je citirajući britanskog kolegu Gaj Stendinga, definisao novu klasu - prekarijat:

NOVA KLASA

- To je globalni fenomen, a u evropskom prostoru ga čine tri osnovne grupe. Prva grupa su gubitnici iz kruga klasične radničke klase, dakle oni koji zbog napretka tehnologije ili deindustrijalizacije ostaju bez posla i sele se u servisnu ekonomiju. Drugu grupu čine oni koji prihvataju nesigurnost prosto zato što nikada nisu ni imali stabilnost, predvidljivost i status. A treću čine oni koji su obrazovani, posebno omladina i mladi profesionalci, ali frustrirani vlastitim radnim i životnim statusom i izgledima.

Ružica objašnjava da prva grupa teži povratku prošlosti, tj. stabilnosti, sigurnosti, regularnim prihodima i novčanim transferima države blagostanja. Druga grupa, uglavnom migranti, ali i osobe sa invaliditetom - klizi ka pasivnoj marginalnosti i izolovanosti na periferiji evropskih metropola.

- A treća grupa, odnosno mladi, su potencijalna bomba koja preti da eksplodira na trgovima velikih gradova - dodaje on.

I dok se eksplozije nižu po gradovima širom sveta, pa čak i u komšiluku, u Srbiji se, ovim putem ide sitnim koracima. Prošlog vikenda (bojažljivo) su na ulicama bunt pokazali kulturni radnici, a u utorak su protest skromno najavili i naučnici. U međuvremenu se na društvenim mrežama kuvaju novi pokreti. Tako je na „Fejsbuku“ upravo osvanuo poziv mladima na „opštenarodni revolt“. Poziv je upućen svima koji imaju prigovor na „busplus sistem, mere štednje, Zakon o radu po meri poslodavaca, sve veće siromaštvo naroda i sve veće bogatstvo bogatih, radne uslove, nezaposlenost, eksplotaciju radnika, sramnu privatizaciju javnih dobara, povećanje potrebnog proseka za studentske stipendije, preskupo i nedostupno visoko obrazovanje, nebuloznu skupu hranu, političare...“. Pozivu je, na ovoj društvenoj mreži „aplaudiralo“ oko 50.000 posetilaca, ali je neizvesno koliko će njih zaista provesti petak na beogradskom Trgu republike.

PROFITERI

S druge strane, organizacije koje okupljaju mlade i imaju delegirane lidere, smatraju da su ovi pomaci tek blaga uvertira jer je našoj studentariji i akademcima potrebno malo više vremena.

- Problem mladih u Srbiji je nedostatak kolektivne svesti jer, nažalost, živimo u takvom okruženju gde svakog dana vidimo ljude koji samo brinu o svojim ličnim interesima, a ne o interesu grupe - kaže Slobodan Josipović, pokretač Inicijative za osnivanje Pokreta mladih Srbije. - I kada u takvoj svakodnevnici kažete mladom čoveku da imate ideju da okupite grupu ljudi koja bi pokušala da promeni stvari nabolje, naiđete na dozu nepoverenja gde on pomisli da želite da ga iskoristite zarad svojih ličnih interesa.

On podseća na iskustvo iz 90-ih kada su se upravo ti pojedinci koji su predvodili proteste za bolju Srbiju, kasnije kroz vlast i uticaj obogatili i iz pocepanih i starih odela ušli u markirana.

- Vožnju gradskim prevozom zamenili su vožnjom džipovima najnovije proizvodnje, a danas žive u luksuznim objektima. A oni koji su ih tada sledili danas žive još gore - kaže Josipović i tumači da su se mladi pasivizirali baš iz straha da ih opet neko ne iskoristi uzalud.

Zato on poručuje da mladi moraju da shvate da kao organizovana grupa, uprkos lošem iskustvu, mogu mnogo.

I Nemanja Predojević, predsednik Evropskog parlamenta mladih Srbije, kaže da je za proteste širom sveta, koji ovih dana pune medije, okidač bilo akumuliralno nezadovoljstvo, ali ne može da potvrdi koliko je podignut prag besa u našoj zemlji:

- Naizgled banalni razlozi poput okupacije parka u Istanbulu doveli su do velikih protesta. Novina je u tome što većina ovih demonstracija nije imala klasičnu organizaciju ni zahteve kojim se od vlasti nešto tražilo već se na ulice izlazilo da se negoduje. I „Okupiraj Volstrit“ u Njujorku i Brazil, i „arapsko proleće“... su odraz onoga što narod neće, bez jasne ideje šta hoće.

IZLIZANO

Predojević, međutim, ne spori značaj vođa, ali zapaža da ni one nisu kao ranije.

- Mi smo navikli na lidere i da nam neko kaže šta bi trebalo da činimo. Zato za ove nove oblike bunta u Srbiji možda još nije pravo vreme. Ipak, ne znači ni da smo daleko od toga. Razloga za nezadovoljstvo je sve više. Mladima je dosta megalomanskih, izlizanih, visoko političkih tema. Malo koga od njih te teme više tangiraju. Vreme je za običan život.

Sličnog je stava i Ivan Vujović iz Asocijacije nezaposlenih Srbije. On smatra da bi sledeća revolucija mogla da se pokrene zbog nekog Bus plusa ili cena prijemnog na fakultetima:

- Mladi će da se bune najpre zbog pojačane kontrole u gradskom prevozu jer nemaju od čega da plate kartu, a to je ono što osećaju direktno na svojoj koži i to svakoga dana.

Tek tada bi se mogli zapitati i oko onih važnijih problema kao što je rekordna stopa nezaposlenosti:

- Ona je već premašila 50 odsto, redovi na birou sve su duži, a da i oni koji se zaposle rade za džabe. To je za mlade nedostojno.

Ovakve anomalije na tržištu zato su proizvele drugu:

- Došli su u paradoksalnu i sasvim neprirodnu situaciju u kojoj bi većina mladih da se zaposli u javnom sektoru gde imaju kakvu-takvu sigurnost i redovnu platu umesto da osnuju svoju firmu. Tako su postali nalik roditeljima, nespremni za rizik i borbu što bi trebalo da im je glavna odlika. Mladima je uništena i kreativnost i hrabrost. Dosta im je korupcije, afera, prevrata... Sve to im je isisalo energiju. A za oporavak je potrebno vreme.

U državnom aparatu, međutim, ne misle da je revolt na ulicama način na koji bi mladi trebalo da troše snagu, a ubeđeni su da im, uprkos turbulentnoj prošlosti, ona ne nedostaje:

- Najveća razvojna šansa Srbije su na prvom mestu mladi ljudi, jer se bez omladine ne može razvijati ni privreda, poljoprivreda, energetika, IT sektor i sve što već svakodnevno spominjemo kao potencijal. Naš zadatak je da stvaramo sistem i društvo većih šansi za uključivanje omladine u sve društvene tokove - kaže Nenad Borovčanin, državni sekretar u Ministarstvu omladine i sporta. - U politiku preko koje se odlučuje. U obrazovanje i privredu preko koje se rešava egzistencija. U zdravstvo, kulturu, umetnost i sport koji čine život potpunijim i lepšim. Zato nije dovoljno da čekamo, želimo i molimo. Moramo da se borimo, radimo i živimo tako. To dugujemo novim generacijama, jer omladini ne pripada samo budućnost već i sadašnjost. Sa njima ćemo preskočiti sve one godine koje smo izgubili i ponovo postati deo unije vrednosti.

NEĆE NI DA OKREČE

Borovčanin podseća na to da je nekadašnju Jugoslaviju izgradila upravo omladina - od auto-puta, stambenih blokova, sportskih hala, univerziteta, bolnica, do fabrika i velikih preduzeća.

- Danas se mučimo da sve to okrečimo, umesto da i mi gradimo. Danas čekamo Evropu, datum ili zeleno svetlo umesto da koračamo putem koji se zove red, zakon, institucije, pravo i pravila ili evropski put.

NE VOLE IH PARTIJE

U Srbiji nije bilo nikad više političkih stranaka, ali ni manje demokratije - ocenjuje Josipović. - U slučaju da se suprotstavite lideru, iz većine tih stranaka ćete biti izbačeni. Najbolji primer je stranka koja je nekada bila oličenje demokratije. Danas političke stranke mlade koriste kao ljude koji su im potrebni za fizičke poslove u kampanji, a ne kao izvor novih i savremenih ideja. Problem je i u sindikalnim organizacijama koje su postale produžena ruka političkih stranaka.

Izvor: Novosti