Pariz: Grad na zlatnim obalama
Sve je to Pariz, jedna od najlepših i najstarijih evropskih metropola, sa istorijom dugom dva milenijuma, čuvar sećanja na burne događaje čiji tragovi, sačuvani u formi katedrale, slikarskog platna, muzejske postavke, trga, danas čine njegovu ekskluzivnost.
Osnovan u trećem veku pre naše ere, Pariz je najverovatnije dobio ime po keltskom plemenu Parizi.
Obale ove reke, koja izvire u departmanu Zlatna obala i povezuje glavni grad sa unutrašnjošću i sa kanalom La Manš, nalaze se pod zaštitom UNESCO-a. Sena je, na svojevrstan način, drugo ime Pariza, nešto bez čega je ovaj grad nezamisliv, reka kojoj sasvim sigurno duguje ogroman deo svoje slave. Zbog toga i jeste jedno od prvih mesta koje turisti iz celog sveta posećuju kada se zateknu u gradu svetlosti, a onda biraju dalje u skladu sa sopstvenim interesovanjima. Ipak, postoje toponimi koji su nezaobilazni i bez kojih bi poseta ovom gradu bila besmislena.
Jedan od njih je i Monmartr (Montmartre), stecište boema i umetnika, deo grada koji i dalje čuva svoj specifični duh, delom i zbog toga što je svojim izgledom, krivudavim ulicama i starim kućama, najvernije sačuvao uspomenu na izgled starog Pariza. Nalazi se na severu i predstavlja najvišu tačku sa koje je moguće sagledati neokrnjenu panoramu prestonice. Upravo na Monmartru se nalazi i crkva Sakr Ker (Sacre Coeur), posle Ajfelovog tornja (La Tour Eiffel), druga najviša tačka Pariza, sa visinom od 203 metra. Sa njenog stepeništa pruža se predivan pogled na grad, a projektovana je u 19.veku. Dakle, u istom onom stoleću kada su Monmartrom hodali Renoar, Tuluz Lotrek i drugi veliki slikari, zahvaljujući kojima je parisko „brdo“ sticalo svoju slavu. Pored crkve Sakr Ker, još znamenitija je katedrala Notr Dam (Notre Damme), vekovni simbol Pariza, sagrađena između 1163 i 1235.godine. Katedrala je oličenje gotskog stila i pleni svojom impozantnošću.
Kasnije ga za tu svrhu zamenjuje Versaj (Versailles), a Luvr postaje muzej koji danas čuva jednu od najbogatijih umetničkih zbirki na svetu. Takođe vrednu zbirku sačinjenu isključivo od umetničkih dela nastalih u 19.veku čuva muzej Orsej(Le Musee d Orsay) sa impoznatnom kolekcijom impresionističkih dela, dok je Centar Žorž Pompidu, posvećen modernoj umetnosti. Kako izgledaju „sobe“ kreirane u stilovima različitih naroda i kultura, prikazuje Muzej čoveka (Le Musee du Homme), etnološki i antropološki centar Pariza. Ljubitelji stvaralaštva Pikasa ili Rodena sigurno će posetiti muzeje posvećene isključivo ovim stvaraocima. A zaljubljenici u scenske umetnosti takođe imaju širok izbor. Jer, pozorište Komedi Fransez (Comedie Francaise), osnovano krajem 17.veka uživa status legendarnog mesta.
Njegova slava i istorija povezuju se sa velikim dramskim piscem Molijerom, čija su dela u vreme osnivanja teatra bila redovna na repertoaru. Ovo je jedno od pet velikih pozorišta u Parizu, osnovano po naredbi Luja XIV, u kojem je do danas odigrano preko 3000 predstava. Pozoorište na Jelisejskim poljima i Opera Bastilja koja je deo Nacionalne opere, takođe objedinjuju sjajan repertoar i istorijsku vrednost.
Sasvim drugačiju „politiku“, takođe svetski poznatu, vodi teatar Mulen Ruž (Moulin Rouge), legendarno mesto najluđe zabave.
Šetnja po Parizu dalje vodi tragovima njegove burne istorije, od Trijumfalne kapije(Arc de Triomphe), slavoluka posvećenog francuskim ratnicima na trgu Šarla de Gola, poznatog i kao trg Zvezda (Place de l'Étoile) što znači da se već nalazimo na Jelisejskim poljima (Champs-Élysées). Ova napoznatija frnacuska avenija, ispunjena znamenitim restoranima, kafeima i ekskluzivnim radnjama, jedna je od najpoznatijih ulica na svetu. Njen mondenski duh se jednostavno mora doživeti, od početka do kraja, što znači od trga Konkord (trg Luja XV, projektovan između 1755.i 1775.godine) do Trijumfalne kapije. Kao što su ova dva znamenita mesta svojevrsni graničnici Jelisejskih polja, i sam Pariz je od predgrađa odvojen Bulonjskom i Vensanskom šumom. Bulonjska je svakako poznatija, a lepotu njenog jezera svojevremeno je ovekovečio i autor skandaloznog „Doručka na travi“, Eduar Mane, delom „Trka konja nadomak Pariza“ (1864.g).
Svaki deo Pariza, odnosno svaki od njegovih dvadeset arondismana, ima sopstvenu poetiku – drevnu ili modernu, umetničku ili industrijsku. Posmatran sa Ajfelovog tornja u srcu Marsovih polja ili sa stepeništa crkve Sakr Ker, ovaj grad ostavlja jedinstven utisak iako se u njemu meša i staro i novo i aktuelno i legendarno i istorijsko i futuristično, i umetničko i popularno. Ali, u neponovljivom skladu. U tome je tajna koju svako otkriva na svoj način.
Milan Nikolić