Cargo Sofia
Projekat čiji je nesporni reditelj, pored Štefana Kegija (Rimini Protokoll) i sam gospodin Život. I to sa velikim “Ž”, sa pogledom na svet u kojem se vreme meri pređenim kilometrima, sa 40 tona tereta iza vrata i sa 500 konjskih snaga pod nogama.
Predstava „Cargo Sofia" spada u red “novih pozorišnih tendencija”, ali bez skarednosti, bespotrebnih egzibicija, smrada ili ponižavanja publike. Jedan od najboljih primera dokumentarističke predstave, tako retkog žanra u srpskim pozorištima.
Uz malo mašte, bugarski kamion u kojem su se nekad prevozili toalet papir, lubenice, paprike ili paradajz, postaje zgrada pozorišta a scena su drumovi Bugarske, Grčke, Italje, Švajcarske, Nemačke, Austrije, Hrvatske, Srbije. Glavni glumci – vozači Vencislav Borisov i Svetoslav Mihev, prevoze priče, nemaju tremu, oni voze za zapadne špedicije “zbog para”, i to kakvih; 100 evra za pet dana! Rade za poznate evropske kompanije i dobijaju bugarske plate…
„Cargo Sofia" je životni prostorni model, preuređen teretni kamion koji je providan sa leve strane. Mobilna prostorija za gledaoce oslobađa pogled na evropske gradove. Beograd je osma od mnogobrojnih stanica između Sofije i Berlina, Rige i Strazbura, s neizbežnim carinama, granicama i čekanjima.
U “Kargo Sofiju” može da uđe 48 putnika, ali ljubaznošću autora predstave znatno ih je više. Reditelj Štefan Kegi je kao mali dečak fasciniran životom šofera ogromnih drumskih krstarica. Kaže da je njihov život sličan REM – fazi sna. Kad sanjamo u jednom trenutku počinjemo da brzo okrećemo oči, pored nas brzo proleću slike. Uz brzinu od oko 100 kilometara na čas evropski gradovi i predeli postaju REM faza sna za bugarske vozače. Duhom su bili svugde, a fizički su samo proleteli kroz Evropu koju, uglavnom, pamte po granicama, carinama, redovima. Dobro je ako na nekoj carini mogu da odu u toalet, a “carski“ ako mogu i da se istuširaju. Premazani su "svim bojama” - znaju da za jedan “Plejboj” u Iranu mogu da dobiju, uz malo sreće, tank dizela.
Vozili smo se s njima dve nedelje - Novi Beograd s novoizgrađenim stranim bankama bio je Nemačka, Srbija je kvantaška pijaca na kojoj, u neverici, gomila mladih Roma gleda u “frikove u kamionu”.
- Pa da, ja sam vozač iz Bugarske - priča Borisov - kako se kod vas kaže praprika, a krastavci, a pošto su?
Pored gruvanja motora, sluša se nova i stara balkanska muzika, kroz Nemačku se sluša “Iron Maiden”, kroz Srbiju - Ceca. Vozači nemaju vremena da se zaustavljaju, ni da ženi ili deci kupe neki poklon iz Evrope.
Žure da stignu u mali stan, u kojem su sa porodicom najviše dva ili tri dana mesečno. Voleli bi da imaju baštu, a ne rupu ispred zgrade. Voleli bi da budu plaćeni kao zapadni vozači i da im deca ne budu vozači…
Danijela Tadić