VICKO MILATOVIĆ: Najlepše je raditi sa decom

Formula je uspostavljena još na prvom albumu „Rock Zoo“(poslušajte ga ispod intervjua) koji se bavio životinjama. Talentovani klinci sviraju, Vicko peva.

-„Zaljubljeno voće“ je drugi u nizu albumčića koji su rađeni za školu „Master Blaster“ – počinje priču Vicko. - To je neka vrsta maturskog rada klinaca koji su najbolji u klasi. Sad je već počelo otimanje – ko svira na albumu, taj je faca u školi. Gost na albumu je Nevena Filipović. Ja sam ovakav kakav jesam – lep, čupav (smeh), a ona totalno ćelava. Dobra kombinacija za decu. Moj klinac već obožava par pesama, uopšte ne vadi CD iz plejera. Album, kao i prvi, ima neki veseli duh. Kad radiš sa decom, to je sasvim opuštena stvar. Nije kao sa matorcima, da svako nešto zakera. Dete kad dođe u studio, uzme gitaru ili sedne za bubanj, nema nikakve filozofije. Kako oseti, tako odsvira, iz duše. Meni se najviše sviđa „Višnja i mango“ – igraju tango, ima taj duh.

Već je u pripremi i sledeći album. Tema – fudbal, a dragocena pomoć stiže od Gorana Jovića (na slici iza Vicka), izdavača tvojih albuma, ali i jednog od najzaslužnijih ljudi za izgradnju "Kuće fudbala" u Staroj Pazovi, čoveka koji je na njenom otvaranju stajao uz Sepa Blatera, MIšela Platinija...
-Bilo mi je malo teže pošto nisam neki ljubitelj sporta, ali mi je Goran kupio svesku i rekao „Evo ti, piši“ (smeh).

Po ovome što si mi sad puštao, taj album će da zvuči čvršće, rokerskije ?
-Svaki album prati vrstu muzike koja se te godine u školi izučava. Prvi je zato više bio u rep fazonu, prošla je bila godina rege i ska muzike, a ovo je godina rokenrola. Malo smo mu dali engleski, navijački fazon, kao Status Quo. Čuo si kako deca sviraju, generacije koje dolaze su sve bolje.

Fudbalska terminologija je puna reči ne baš adekvatnih za rimovanje. Da li je bilo teško izboriti se sa degažiranjem, ofsajdom... ?
-Tu sam morao da zovem Gorana i da ga pitam, recimo, „Jel’ se kaže kroz rašlje ili raklje ili..“ (smeh). U pesmi „Priručnik za male fudbalere“ baš se nabrajaju ti izrazi. Super je sve ispalo, verovatno će klinci da otkinu, kao i za ova dva.

Da li si dao Bori, pasioniranom fudbalofilu i kladioničaru, da pogleda tekstove ?
-Hehe, ne smem. On je baš stručnjak za to, a i njega kad bih zamolio nešto da uradi, to bi bila pesma o kladionici, što deca baš ne bi razumela (smeh). Doduše, neki klinci već idu u kladionice.

Razmišljaš već o temama za naredne diskove ?
-Pošto se odlična pokazala ova duetska forma, planiramo isto to sa instrumentima. Truba se zaljubila u bas, tako nešto, ali treba još da se konsultujem sa izdavačem.

Zvučiš veoma zadovoljno, ne skidaš osmeh sa lica ?
-Škola napreduje, ima sve više đaka. Postojimo već četiri, pet godina. Kod mene u kraju, kod Vuka, ima onaj klub „Danguba“. Sretnem tu devojčice koje su bile u školi. Sviraju bubanj, gitaru, bas i klavijature, napravile su bend i kao, „Ooo, profesore, super, ’ajde dođite, sviramo večeras“. Ja, kao, to mi je blizu, doći ću samo da vidim. Kad je to ?“, „U dva sata“. „Auuu, u dva sam ja već mrtav“ (smeh). Tu je i Džoni, gitarista koji je sad u školi. Krenuo je već sa autorskim radom, pesma se zove „Neću da živim u zemlji bez rokenrola“. Odlična je, s obzirom da je on još dete. Ponosan sam na školu, već me mnogi prepoznaju po „Master Blasteru“, sve manje po Čorbi. Nema više „Gde je onaj bubnjar?“ nego „Gde je onaj profesor?“ (smeh).

Profesore, jel’ traže klinci da im nekad nešto Čorbino odsviraš ?
-Redovno, pogotovo kad dođu koncerti, imamo ih četiri puta godišnje. Sad mo uveli fazon „Takmičarski duh“. Klinci kad, na primer, sviraju pesmu Kissa, moraju da se našminkaju...

Nešto kao „Tvoje lice zvuči poznato“ ?
-Pa da, i onda je, na primer, bila Čorba, „Kada padne noć“. E sad – kako namestiti da liče na Čorbu ? Pevač je nosio belu periku.

Čujem - planiraš i da ponovo, poput Indijanaca iz devedesetih ili, ranije, Warriorsa, budeš frontmen u nekoj rokerskoj priči ?
-Da, ali o tome još ćutim. Znači ipak si mu rekao (Goranu) ? Zadaviću te. Šta će biti sa izdavačkom kućom - zapaliću je 🙂