Muškarac s druge planete
Možda sam ponekad i sumnjala u to da sam zaista imala prave ljubavi. Ponekad sam se prisećala nekih trenutaka u kojima se ljubav transformisala u mržnju, pa čak i u gađenje
Ali nikad do sad nisam, uistinu, za stvarno posumnjala da nisam upoznala pravu ljubav, onu koja prevazilazi barijere i nema granica. Novi dečko moje drugarice mi je dokazao da grešim.
Bilo bi daleko bolje da ona nikada nije otišla na Maltu na letovanje.
Takođe, bilo bi pametnije da se tamo nije zadržala mnogo duže nego što je trebalo. A vrhunac svega je ipak bio kada se pojavila s njim, Italijanom, muškarcem s druge planete. Došla je promenjena, srećnija, opuštenija nego ikad. Prijala je prava promena na njenom licu i u njenom ponašanju. U redu, ljubav menja ljude i dobrim osobama daje još više čari.
Šta da kažem o njemu? Jedan prosečan muškarac, šarmantan i nasmejan, nesposoban da shvati kako to u Srbiji svi izlaze i piju kao smukovi a niko nema dovoljno novca. Nesposoban da ukapira pune prodavnice i prosečne plate. Nedovoljno iskusan u stvarima embarga da bi svario srpski strah od dobijanja viza. Pokušavali smo to da mu objasnimo, ali nam nije pošlo za rukom, pa smo ga ostavile u blaženom neznanju. Nije na Masimu bilo ništa što bi ga činilo boljim od naših srpskih muškaraca. Čak je bio i preterano nežan i ljubazan, svaka njena drugarica mu se dopadala, svako mesto mu je bilo OK, a srpska kuhinja mu nije bila teška niti neobična.
Čak su ga i njeni roditelji prihvatili iako se nisu mogli sporazumeti na istom jeziku. Ali ono što je mene fasciniralo bio je odnos moje prijateljice i njenog novog dečka - stranca. Kao prokleti voajer ja sam buljila u njih kad god bi javno razmenjivali nežnosti, a to su radili konstantno, čak i na daljinu. Da je mene neki naš Balkanac toliko puta poljubio u roku od pet minuta, rekla bih mu da me smara. Ili da me je toliko dodirivao pred drugim ljudima usred političke debate, održala bih mu predavanje da je nekulturan i da ne obraća pažnju na druge ljude. A čudno je da mi to kod njega nije smetalo.
Kad je rekao da ona ima na levoj nozi na domalom prstu jednu krasticu i kad sam se uverila da to zaista postoji, bila sam zapanjena.
Onda mi je rekao za njen mladež na levom ramenu koji ja nikad nisam zapazila. Znao je koji komad veša joj najbolje drži grudi i šta sve od haljina ima u ormanu. Tačno joj je kupio kremu koja odgovara njenoj koži. Izabrao je boju za kosu koja se pokazala kao savršena za njen ten. Nije pogrešio u kupovini cipela a napamet je mogao da mi kaže gde se tog trenutka pojavila nova bubuljičica na njenom telu. Ljubio ju je u pupak, ljubio joj noge, a ja sam gledala kao da vidim nešto poput vanzemaljca. I onda sam stavila prst na čelo i upitala se postoji li muškarac koji bi mogao da se seti najvećeg mladeža na mom telu ili najosetljivijeg mesta za golicanje, a možda i broja cipela koje nosim.
Kad sam shvatila da takav ne postoji, bez obzira koliko da smo bili bliski, prisni i zaljubljeni, zapitala sam se da li se ja sećam, na primer, mladeža na telu moje najveće ljubavi ili bar neke oznake na njegovom telu. Ne, nisam mogla da se setim. I sve je palo u vodu.
O kakvoj ja to ljubavi govorim? Moja prijateljica i njen Italijan su se znali u detalje, mogla sam jedno od njih da rastavim na hiljadu komada kao puzzle a onaj drugi bi za čas posla mogao da sve sastavi u savršenu celinu.
A kad bi neko mog voljenog muškarca rastavio, bilo bi mi potrebno nekoliko dugih, napornih dana da ga nekako sastavim, s tim što nisam sigurna da li bi mu neki prst završio na pogrešnom mestu – slučajno ili namerno.