MAGNIFICENT 7 Festival - Miljenik beogradske publike u trci za Oskara
Tradicionalno, nakon filma je usledio razgovor između autora i publike, koji je protekao u kolektivnom utisku da bi ovaj film, neizostavno morao biti nominovan za Oskara, što je reditelju dalo šlagvort da najavi crowd funding kampanju koju film započinje - kampanju u kojoj publika preko interneta učestvuje i pomaže producentima u prikupljanju sredstava potrebnih za organizuju prikazivanja u Americi (U Los Anđelesu i Njujorku), koja su uslov za konkurisanje za nagradu Oskar.
"Svet nije naš" je dobitnik glavnih nagrada u Edinburgu, Jamagati i Njujorku, a reditelj, Mahdi Flejfel je proglašen za vodećeg mladog talenta na Kopenhagen Doks festivalu i na Nordijskoj panorami u okviru programa “Novi nordijski glasovi”.
Film pruža eksluzivni ulazak u prostore kojima je najstrože zabranjen pristup strancima i dragoceni je izvor dosada neviđenih saznanja o životu u jednom od velikih palestinskih izbegličkih logora u Libanu.
Očaravajuće duhovit, pun života i neverovatnih prizora ovaj dokumentarac jedinstvene atmosfere i delikatnog narativnog toka otkriva u iznenađujućem svetlu prostor i ljude čiji je život prožet kolektivnim tragedijama i traumama.
Mahdi Fleifel
Autor filmova i vizuelni umetnik iz Palestine, živi i radi u Londonu. Rođen 1979. u Dubaiju, odrastao je u palestinskom izbegličkom kampu u Libanu i kasnije u predgrađu danskog grada Helsinger. Diplomirao je 2009. na britanskoj Nacionalnoj filmskoj i televizijskoj školi u Londonu. Film koji je snimio na prvoj godini studija „Arafat i ja” prikazan je na više od stotinu festivala širom sveta i osvojio brojne nagrade, kao i njegovi drugi kratki studentski filmovi. Sa irskim producentom Patrikom Kembelom 2010. osniva producentsku kuću u Londonu pod imenom Nakba Filmworks.
Večeras je na programu festivala austrijski film, "Moja mama, moje tate i ja", o najvećoj slobodnoj komuni u Evropi, Fridrihshof, zasnovanoj na idejama potpune slobode i principima “samoizražavanja, zajedničkog vlasništva, slobodne seksualnosti, kolektivnog rada, zajedničkog podizanja dece i direktne demokratije”. U toj utopiji, u velikim grupama bezbrižne i razigrane dece otkrivamo i Pol-Žilijen Robera, reditelja filma, zahvaljujući arhivskim snimcima za koje je on ekskluzivno dobio dozvolu da ih prvi javno prikaže i da se sam suoči sa delom svoje potisnute i zaboravljene prošlosti.