Šta je genetski doping?

Scenario genetskog dopinga izgleda ovako: da bi povećao svoje fizičke sposobnosti, sportista uz pomoć savremene medicinske tehnike unosi u organizam nasledne informacije.

Do sada nije poznat nijedan slučaj ovakvog genetskog dopinga, ali je opasnost sve veća, smatra profesor dr Andreas Naiš, upravnik Odeljenja za sportsku medicinu Klinike u Tibingenu.

"To je, po mom mišljenju, realan scenario. Kada ćemo morati da računamo s genetskim dopingom? Možda ga neki već sad koriste? To su pitanja o kojima se, zapravo, može samo nagađati. Utoliko više moramo biti 'naoružani' dokazima, kako bismo postigli odgovarajući učinak zastrašivanja", upozorio je on. 

Miš snagator

Genetski doping već i te kako funkcioniše kod miševa. U načelu je reč o unošenju, zapravo "krijumčarenju" stranog naslednog materijala - stručnjaci ga nazivaju i DNK - u organizam, koji zatim dovodi do povećanja telesnog učinka, odnosno fizičke spremnosti. Do rasta mišića, na primer.

Tako se, dakle, menja "genetski plan" sportiste. Kako ova vrsta dopinga, bar službeno, još nigde nije istražena ili primenjena, tako su samo površno poznate i opasnosti koje u sebi krije.

Moglo bi doći do nekontrolisanog nastanka belančevina, sličnih ćelijama raka, do leukemije i sličnih problema. Na primer, do nekontrolisanog nastanka eritropoetina, što bi dovelo do nastanka novih crvenih krvnih ćelija a time i izrazito pojačanog rizika začepljenja krvnih sudova, srčanog infarkta ili moždanog udara.

Poznato je da pri dopingu eritropoetinima, bar u početnoj fazi njegove primene, dolazilo do takvih slučajeva. Traganje za tim belančevinama je, međutim, od male koristi, jer je reč o prirodnim supstancama koje se ni po čemu ne razlikuju od belančevina nastalih treningom. 

Moj, tvoj, naš DNK

Zato je sportski lekar i molekularni biolog Periklo Simon počeo da traga za nekim drugim karakteristikama po kojima se DNK iz sopstvenog tela razlikuje od veštački ubrizganog.
Na taj način bi mogao da bude otkriven niz mogućih postupaka genetskog dopinga.

Ako zamislimo naslednu informaciju kao rečenicu, tada među pojedinim rečima postoje razmaci, takoreći prazan prostor koji se može iskoristiti za otkrivanje strane DNK.

"Razlog je što strani, spolja umetnuti DNK u telo, nema taj razmak. Tu okolnost koristimo da bismo dokazali prisuštvo stranog DNK, koje u odnosu prema ostatku može biti u vrlo
malim količinama. Pritom ipak moramo znati za čim tragamo, jer inače nemamo nikakvih izgleda. Ali, ako znamo koju supstancu tačno tražimo - a pri genetskom dopingu znamo koji kandidati dolaze u obzir - možemo tako da pokušamao da ih dokažemo", objasnio je Simon.

Sportisti, na kogan se sumnja da koristi ovakvu vrstu dopinga, bila bi izvađena krv i u njoj, u sličnom postupku kao i kod takozvanog genetskog otiska prsta, bile bi tražene nasledne informacije, dakle DNK.

Plazma je puna takvih informacija, a razlog je što krvotok, između ostalog, služi i kao sredstvo za odvoz "smeća" iz organizma koji transportuje odumrle ćelije.

"Znamo da se u telu veliki broj ćelija neprestano obnavlja. Odumrle ćelije krv odstranjuje iz organizma. A kako je naš rafinirani postupak u stanju da dokažze pojedine molekule, dovoljno je već i deset mililitara krvi da bismo bili uspešni u svom istraživanju", kaže Simon. 

DNK u službi potrošaća

Postupak bi mogao da odigra značajnu ulogu ne samo u suzbijanju dopinga, nego i u nadzoru životnih namirnica - bio bi, od koristi i u zaštiti potrošača.

O tome, po Simonovim rečima, sportski lekari ne znaju mnogo ali su sve zainteresovaniji da saznaju što više. "Zaista se nadamo da bismo mogli da prisustvo DNK jednog živog bića otkrijemo u organizmu drugog, čak i kada bi se radilo o vrlo malim količinama, kao na primer, tragovi transgenetskog materijala u telu krave", tvrdi Simon.

Postavlja se pitanje da li je moguće da se iz ove metode dovoljno brzo razvije dokazni postupak za primenu u svakodnevnoj praksi.

Za početak bi se pacijenti podvrgnuti genetskoj terapiji mogli zamoliti da daju krv za takvu analizu. Ali kasnije već bi to moglo biti teže jer je nemoguće sportiste podvrgnuti dopingu u naučne svrhe.

Uprkos svemu, dokazni postupak mora biti siguran. Zbog toga profesor Naiš ne može da kaže od kada će sportisti morati da računaju s odgovarajućim doping kontrolama.

Dokazni postupak za ovu vrstu dopinga još nije otkriven ali moguće je dokazati prisustvo stranog genetskog materijala i već bi i to trebalo da izazove nesigurnost kod svakog potencijalnog (ne)sportskog prevaranta.


TIBINGEN, 3. avgust 2009. (FoNet)

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.