PARNI VALJAK: „Muzika nam je uživanje!“

Da se vratimo malo u 2010.godinu... Napuniti jednu Arenu, to je vrlo ozbiljna stvar. Napuniti dve Arene...

Aki: ..vrlo neozbiljna stvar! (smeh)

Kakav je to osećaj bio za vas? Da li ste očekivali da će baš toliko interesovanje biti?

Aki: Ne. Moram da priznaam da ne. Računali smo na jednu Arenu, bila je ta velika pauza od nekih dvadesetak godina nedolaska u ovaj deo regije, pa smo bili spremni na to, a druga nije bila ni na pameti... U međuvremenu, u tih 20 godina je izrasla jedna nova generacija klinaca koji nisu mogli da vide Valjak.

Mogli su da čuju iz raznih izvora i da vide na internetu sve te naše koncerte, ali uživo smo dobili tu jednu novu generaciju i... Uopšte, jedno veliko HVALA za Beograd, za Srbiju... Znam da je prvi koncert bio brzo rasprodat, što se Beograda tiče, a na drugom je bilo više ljudi iz ostatka Srbije, dolazili su iz Niša, Kragujevca, Subotice... To je velika, velika čast i mi smo rekli veliko HVALA, to je jedno veliko poverenje!

Čini mi se da od svih bendova sa ovih prostora vi imate najraznovrsniju publiku, slušaju vas i roker i metalci, ali i oni koji inače slušaju potpuno drugačije žanrove muzike... Zašto mislite da je to tako?

Bero: To je možda stvar pesama, pesme zapravo nemaju granicu. Ako je pesma dobra i ako se čovek u njoj prepozna i ako ga dotiče, onda će je neko slušati, bez obzira na to da li sluša rokenrol ili nešto drugo.

Takođe ste bend koji verovatno bend koji ima najviše (vanvremenskih) hitova na ovim prostorima. Čini mi se da na u toj Areni nije postojala osoba koja nije znala svaku reč svake pesme koju ste odsvirali... Kad se prave pesme, razmišlja li se o tome da li će biti i ostati hitovi?

Aki: Što smo stariji, gubimo taj način razmišljanja. Kad Hus donese pesmu, ideju i tekst koji ima, bend tu dalje obogati pesmu svojim iskustvom, sviračkim umećem, može se slobodno reći da smo svi autori te pesme... I mogu slobodno da kažem da smo poslednjih 10, 15 pa i 20 godina došli u tu fazu da li će to biti hit ili ne, nego: da li će to biti pesma. Ako se rodi pesma, onda imate pesmu. Samo treba probati ne uništavati je posle u nekakvoj produkciji, kad dobiješ pesmu, onda je samo treba obogatiti. Ako pesma nema dušu, završava...ostane samo mrtvo slovo na papiru. Hitovi budu za jednokratnu upotrebu, a pesme ostaju.

Kada izađete na scenu na nekom od tih velikih koncerata, znate da ljudi od vas očekuju jedan broj pesama koje „morate“ da odsvirate... Da li vam je to lepo ili vam je postalo opterećenje?

Bero: Mi imamo zapravo nekad i žustre rasprave oko repertoara, teško je izabrati...

Aki: upravo sad smo ujutru raspravljali, zato Hus leži gore... (smeh)

Bero: da, on je najlošije prošao... Šalimo se, ali, već smo davno shvatili da imamo to neko „obavezno“ štivo koje se jednostavno mora odsvirati. Očekuje se to...

Aki: A tu su i klinci koji to nisu čuli uživo.. .

Bero: onda mi usput uz sve to još i uspemo da „uvalimo“ nešto što je nama gušt, a što možda i nije toliko bilo eksponirano.

Postoji li onda šansa da i ja napokon uživo čujem omiljenu pesmu Valjka, „Nemirno more“?

Aki: Mislim da postoji šansa, ali za sada ćutimo... (smeh) Jako je teško praviti repertoar, ali je ovog puta sve jasno. Mi smo pre dve godine napravili album, pod radnim nazivom „Stvarno nestvarno“ ali nije bio materijalizovan. Mogli ste kupovinom karte, sa kodom skidati album sa naše veb stranice. Prvi put u regiji je postojala ta mogućnost da se tako dođe do albuma. Ali ta ideja nije zaživela baš najbolje. Kasnije su se pojavile i neke nove pesme, Nema predaje, Samo da znaš, Jedino ti... tako da smo ipak to objavili na CD-u. Tako da je ovaj koncert u stvari promocija tog albuma „Nema predaje“. Album je izdat u Hrvatskoj, a biće i u Srbiji, kao dupli album, i to na vinilu!

Za prave ljubitelje dobrog zvuka...

Aki: Svi se i u inostranstvu definitivno vraćaju analognom, toplom zvuku, koji je digitalni zvuk uništio.

Veliki broj vaših pesama, skoro sve su o ljubavi... Ljubav nekad i sad? Šta se u tim odnosima promenilo?

Aki: Mnogo se promenilo. Evo pogledajte po kafićima, devojka i dečko sede jedno preko puta drugog i ona gleda u svoj mobilni on u svoj... popiju kafu, čak i zaborave da se poljube. Internet je definitivno napredak, u svemu. Brze informacije, imate sve nadohvat ruke, sve to stoji, ali je s druge strane preterano korišćenje svih tih mogućnosti, ljudi su počeli manje da izlaze, da se druže, a i kad se vide, gledaju u telefone. Mislim da čak i „razgovaraju“ preko telefona dok sede u kafiću. Definitivno vreme nosi svoje, a mi smo tu da taj internet na neki način bacimo napolje, da budemo face to face. Drugačije je na internetu slušati Valjak, a drugačije biti sa nama na koncertu.

I kad ste bili mlad bend imali ste prilike da svirate pred velikim brojem ljudi, imate ta iskustva i dalje. To uzbuđenje kad izađete na binu u prostoru kao što je Arena... da li se promenilo u odnosu na osećaj s početka karijere?

Aki: Što se mene tiče, još smo veća deca nego pre! (smeh)

Bero: Privilegija je da čovek može i nakon toliko godina i dalje podjednako da uživa u tom osećaju.

Jeste podjednako?

Bero: Ako nije još i intenzivnije... Čovek što je zreliji, sve intenzivnije može da doživi taj osećaj. Ljudi koji se nisu popeli na stage pred 10, 15, 20 hiljada ljudi možda ne mogu da shvate šta je to zapravo.

Aki: Ali biti deo cele te priče, i u publici, to je veliki osećaj

Bero: To je uzajamna razmena energije, to je fenomenalno. Ono što dajemo, mi to i upijamo od te silne mase koja zrači pozitivno.

„U ovo vreme teških snova“... šta nas održava?

Aki: Samo vera. Vera u ono što radite, vera u dobre ljude, u bolje sutra... Pogotovu za muziku, umetnost.

Danas su teška vremena za umetnost. Ja se osećam kao muzičar i umetnik. Ipak, biti 39 godina na sceni je zavidna cifra, a ne možeš stajati, moraš uvek da budeš interesantan, sa svakim novim pojavljivanjem probuditi interes i one publike koju imaš i one nove koja, recimo, nikad nije gledala Valjak... to je definitivno velika čast, ali , kažem, teška su vremena. Standard stvara i prosek posećenosti i koncerata i pozorišta i bioskopa, svega. Nekad ste mogli mesečno da izdvojite za par ploča, CD-a, otići u pozorište, bioskop..

Sad možemo da „skidamo“ sa interneta...

Aki: Znam, ali nije to – to! „Rokenrol je jedna velika zabava, ali ne sme biti jeftina!“ To je suština cele priče. Mi se na ovim prostorima itekako borimo sa tim finansijskim problemima što se tiče i produkcije i svega, jer ljudi imaju mogućnost da vide strane bendove i tu dolazi do raskoraka. Stranom bendu je karta možda 35, 50 do 70 evra, dok mi kao domaći bend nemamo tu privilegiju da imamo te cene karata a u istoj dvorani sviramo, sa istim troškovima. Ljudi gledaju njih i onda očekuju i od nas da vide, ne baš to isto, ali da i slika i zvuk budu na tom nivou. Dobro, mi imamo tu sreću da i sa ovim cenama karata u tome uspevamo da pokrijemo sve te troškove, i u okviru svojih mogućnosti definitivno dajemo maksimum i to publika itekako vidi i čuje.

Koliko je važno što je koncert zakazan baš za 8.mart? Jeste li to baš tako planirali ili...?

Bero: Tako se pogodilo, ali mislim da to nije presudno...

Aki: Mislim da je datum kao takav više odabran s menadžerske strane, ipak je to takav da, biće više žena...

Kako će izgledati taj koncert?

Aki: To je promocija novog albuma, glupo je bezveze se ponavljati, radimo jednu novu priču i što
se scenografije tiče i svega ostalog. Nova priča i muzički i vizuelno. Posle turneje po regionu idemo malo „preko bare“ a onda se vraćamo u svoju „garažu“.

Nama je muzika uživanje i to više ne zovemo poslom. Dovoljno godina je prošlo da smo neke stvari materijalizovali, nemamo više to opterećenje da moramo da radimo puno koncerata, razredili smo ih i zbog kvaliteta i zbog nekih godina, kad dođemo na koncert bude: „jeste, imamo godina!“ a klinci kažu „jes’ deru, svaka im čast!“ (smeh) A mi ne „deremo“ mi jednostavno uživamo u tome. Oni razmišljaju koliko mi to vežbamo, kako to može tako da zvuči, ima tu neku magiju... Ali nema tu magije, rad stvara slobodu. Uz vežbu, jednostavno, kad se pogase svetla i krenemo, samo radi onaj pozitivni adrenalin, pozitivna trema... samo da krene...