Tromi rafali beogradskog snajpera

Beograd je dakle agresivan, grogi, anoreksičan, trom, do srži neprijateljski nastrojen, arogantan, pun mržnje. Možda bi svojom ulogom u filmu “Beograd - život ili smrt” manekenka Maja Atanasijević trebalo da dočara izmrcvarenu, nekulturom došljaka izmučenu žrtvu ali utisak je sasvim drugačiji. Od izrona iz fontane do zombijevskog bauljanja po centru grada – trejler predstavlja dva i nešto minuta čistog fašizma i agresivnosti koja raste obećavajući dobar masakr na kraju. Negde oko Autokomande ili neke druge zamišljene granice do koje Beograd vredi “braniti”. Verujem da takve barikade, makar samo i zamišljene, postoje u glavama rediteljke, glumice i svih okupljenih oko ovog ostvarenja.

Na osnovu trejlera koji ovih dana trese internetom praveći jasnu podelu među korisnicina društvenih mreža, što je uostalom jedini mogući ishod ovakvog tipa pseudo-angažovane umetnosti, film je komotno, možda i preciznije, mogao da nosi naslov “Beograd ili smrt”, “Beogradsko poreklo ili smrt”, kao, po konačnom ishodištu slične mu parole, “Pravoslavlje ili smrt”, “Srpstvo ili smrt”, “Velika Srbija ili smrt”.

Da je reč o lažnom angažmanu pokazuje svaki frejm trejlera, a najilustrativnija je scena u tramvaju. Počev od načina na koji se manekenka obraća nepoznatom saputniku, preko svih ostalih rečenica izgovorenih u odvratnom, nadobudnom, rasističkom monologu. Dakle, od tog, prepotentnog “dečko”, što bi valjda trebalo u startu da naglasi superiornu poziciju raspojasane junakinje koja koristi vožnju za nešto malo edukacije. Jer, “vidi dečko ovo je Duško Radović”, može da bude sve samo ne transfer znanja, poduka, skretanje pažnje na nešto vredno. To služi isključivo tome da Zipa Yoma ili kako već, pokaže NN korisniku BUS Plus-a ko je ona. I ko je on. I koliko prostora zapravo zjapi među njima. Između kolenovićevske beogradske visije i njegove došljačke nizije.

Ono što Yoma i Bojana S.Knežević ne znaju ili nisu stigle da nauče jeste da se ništa vredno ne može nastati iz odnosa koji nije utemeljen na ravnopravnosti. Posebno se učenje ne može vršiti na pretpostavkama nadređenosti i podređenosti. Zaposleni u školama prolaze kroz pedagošku obuku koja će ublažiti razlike u pozicijama edukatora i edukovanog.Takav ton i takav nastup kod zlehudog “dečka” mogu da proizvedu isključivo odbojnost prema zloupotrebljenom Dušku Radoviću. Želju da ga nikad ne uzme u ruke. Da ga to ime doživotno asocira na traumatično iskustvo iz tramvaja kada mu je arijevski bela i esesovski raspomamljena manekenka tj.junakinja filma saopštila da je manje vredan samo zato što mu majka nije dobila trudove na nekoj od beogradskih opština a on se, osion, usudio da priviri u grad čistokrvnih i zaprlja ga svojom Cecom, svojim nepoznavanjem opusa beogradskih legendi, svojim seljačkim patikama.

Da ne pominjem sada činjenicu da mu je to rečeno odurnim žargonom suburbanih jazbina. Rečnikom zbog kojeg je Maja Atanasijević svojevremeno završila u “Utisku nedelje” kao sprdnja, kao primer degradacije javnog govora. Sad fazon jeste “šatro, gistro urbani” ali je na istom koloseku kao i splavarsko džiberski “vrh, ful, ekstra” vokabular. Ili oni, kojima se i askurđel šetao Terazijama, ne znaju značenje ovih reči? Čini mi se, da na identičan način, starosedeoci blokovskih teretana objašnjavaju novajlijama kako se diže iz benča: "Vidi, dečko, ovo je prava težina..."

Ideja o tome da kako su neki tamo došli ovde i uništili nešto do dileme “život ili smrt” pogrešna je od A do Š. Prvo, “sve što je palo padu je i bilo sklono”, drugo, u migracijama naroda, makar i na tom,mikro planu, uvek je na testu snaga osnove da prihvati novo i asimiluje ga tako da se što manje izmeni tj.degradira. Jer, provincija je stanje duha. Provincija nije lokacija. I zbog toga se u samom Beogradu, na najneočekivanijem mestu, može otkriti tako mnogo provincijalne sitnodušnosti i parohijalnog mentaliteta, kao što se i u nekoj zabiti mogu sresti ljudi čiji duh nadilazi bilo kakvu geografiju.

Ali, ove iz filma to ne zanima. Oni su snimili to što su snimili da bi nam rekli nešto o sebi. Dizanje frke je podrazumevani komercijalni efekat, laskanje najnižim nagonima besnih progonitelja, oholih kolonizatora i inferiornom gnevu prozvanih. Zato tu nema govora o društvenom angažmanu. To je posuvraćeni larpurlartizam. Metastazirano uživanje u sebi pretočeno u lažnu nameru da se bilo šta, bitno i učinkovito, zaista kaže.

“Mrzim Cecu” ima smisla vikati i u Pioniraskom parku ali bi bilo simpatičnije da je taj sud ukusa manifestovan u Ljutice Bogdana. Jer, to je sud ukusa i sve dok se ne pretvori upoklič za iseljavanjem u “svoja sela”, sasvim je legitiman. Tamo, pred kulom turbo folka, imao bi jači efekat. Kao i filmu “Kako je propao rokenrol”, ovakav vid eksponiranje je, prosto rečeno, blamiranje. Bata Živojinović je u fontanu ispred “Moskve” uteren jer je izgubio opkladu. Kazna je da bude osramoćen u centru grada. Ali, u slučaju Majinog izrona, 25 godina kasnije, nije bilo narodne milicije da je postavi pitanje – “Šta je bilo, u ludnici ne radi bazen?”

Transponovano na realnost, neće biti nikakvog korektiva, nikakve javne polemike koja bi morala da proprati film ovog tipa. Niko nije zainteresovan za beogradizaciju Beograda uključujući sve koji u njemu žive. Bez prebrojavanja, bez insistiranja na podelama, bez "mi" i "vi".To bi bio podvig. I neophodnost. Izazov za kulturnu politiku, nevladin sektor, čelne ljude najrazličitijih institucija. Potraga za onim što je Beograd u svojoj biti, daleko od paušalnog svojatanja kič kolumnista, blogera, fejk aktivista, partijskih botova. Ali to su procesi dugog trajanja i ne zanimaju nikoga. Pa ni Maju Atanasijević. Nju po najmanje. Kako bi se inače razlikovala?

Milan Nikolić