Zvezdi suvišan, Čelsiju dobar

Beograd, London – Posle više od dva meseca lečenja stopala slomljenog u meču sa Italijom, posle čega je morao da napusti mladu fudbalsku selekciju Srbije i prvenstvo Evrope u [vedskoj, bivši vezni igrač slovačkih Košica Nemanja Matić prošle nedelje prvi put je istrčao na teren. I to Čelsija, s kojim je novopečeni A reprezentativac naše zemlje, malo pre toga, potpisao ugovor na četiri godine. 

– Osećao sam se kao pušten s lanca. Fudbal je moj život, pa su mi dva meseca bez lopte izgledala kao večnost. Gotovo je sa štakama, longetom, terapijama, biciklom i trčkaranjem. Vraćam se onome što najviše volim i najbolje radim – opisuje za Danas svoj kambek Mati, kako ga je prekrstio Džo Kol ili Manja, kako mu se obraćaju Teri, Drogba, Lampard, Balak, [evčenko i ostali asovi “plavaca”. 

Navikavate li se na slavno okruženje u Čelsiju?
– Još se nisam sasvim privikao na činjenicu da sam stanovnik Stamford bridža. Mada su pregovori sa Čelsijem dugo trajali, a londonski klub bio uporan u nameri da me dovede, i dalje imam izvesnu dozu treme kada u svlačionici sednem pored Džona Terija. Do juče sam mu se divio uz televizor, a sada su nam boksovi jedan do drugog. Kao i svaki klinac, na početku karijere maštao sam da jednog dana pređem u neki veliki evropski klub, ali nisam verovao da ću pravo iz Košica u Premijer ligu. Zvuči kao fraza, ali ja stvarno živim svoj san. 

Ko vam se iz ekipe prvi obratio i poželeo dobrodošlicu? Verovatno zemljak Ivanović.
– Ne, Bane je već bio otišao kući kada sam došao u klupski kamp. Prvo sam sreo kapitena Terija i trenera Anćelotija, koji su u tom trenutku, na Skaj sportu gledali vest o transferu njima verovatno nepoznatog fudbalera, propraćenu insertima sa utakmice mladih selekcija Srbije i Italije. Prvi mi je prišao, ljubazno poželeo dobrodošlicu, rekao da od ljudi iz kluba uzmem njegov broj i obratim mu se za bilo šta i kad hoću. Italijan mi je poručio “srećno”. Dovoljno, jer nisam od igrača koji vole prisniju komunikaciju sa “šefovima”. Oni su tu da dele zadatke, a mi da ih izvršavamo. 

Ovde se pojavila informacija da radite sa drugim timom. Da li je to tačno?
– Ta priča nema veze sa istinom. Samo prvih dana nisam radio s prvim timom, ali ne zato što sam prosleđen drugoj ekipi nego zbog toga što svi povređeni ili tek oporavljeni igrači treniraju odvojeno i po posebnom režimu. Žirkov, Kol, Fereira, ja i ostali imali smo svoje kondicione trenere, zadužene za individualni rad i potpuni oporavak. 

Svesni ste da ćete se načekati na debi, s obzirom na to da je ekipa već uigrana, a vi ste novi i zbog povrede kasnite sa pripremama?
– Savršeno mi je jasan moj položaj. Teško da bih odmah “upao” u prvih 11 i da sam se zdrav pojavio na prozivci i odradio kompletne pripreme s njima. Ipak, dolazim iz male fudbalske sredine i osrednje evropske lige, pa treneru i saigračima treba vremena da me do tančina upoznaju. Da sam, recimo, bio fudbaler Barselone startna pozicija bi mi sigurno bila drugačija. Ali, to ne remeti moje ambicije. Posle šest meseci u Košicama obećao sam sebi da ću za četiri do pet godina biti među najboljim fudbalerima u Evropi. Od tada je prošlo 700 dana. Računam da sam u Čelsiju još bliže tom cilju. 

Mnogi veliki igrači nisu se snašli na Ostrvu ili im je trebalo puno vremena za adaptaciju. Mislite da ste spremni za engleski fudbal, toliko drugačiji od bilo kog u Evropi?
– Taman posla da mislim kako nemam šta naučiti u zemlji u kojoj je izmišljen fudbal. Ne očekujem da mi bilo šta padne s neba. Nije ni Vidiću, Ivanoviću… Spreman sam na “krv, znoj i suze” da bih uspeo u engleskom fudbalu. Pre ili kasnije dokazaću da mi je mesto u Premijer ligi. 

Pripravni ste za muške duele i suđenje u kojem ne prolazi prenemaganje posle običnih faulova?
– I u Slovačkoj sam dobijao batine, pa sam ostajao na nogama i pored dva, tri čuvara nalazio put za sebe i loptu. Ne volim da jaučem posle svakog udarca, ali ni da trošim snagu tamo gde nije potrebno. [to pre proigraš saigrača to bolje i za ekipu i za tebe. Nije sve u snazi. 

Ko zna kako bi tekla vaša karijera da ste ostali u mlađim kategorijama Crvene zvezde. Zašto ste otišli sa beogradske Marakane?
– Primorali su me da odem. Prelom palca bio je početak kraja moje karijere u Zvezdi, u kojoj sam bio od 2000. do 2004. godine. Pre te pauze važio sam za jednog od najtalentovanijih u generaciji, u kojoj je bio i sadašnji prvotimac crveno-belih Srećković, da bih odjednom, ne znam zašto, postao suvišan i nepoželjan. Celog života ću pamtiti pripreme, na kojima me je trener Zvonko Radić naterao da sam dignem ruke od kluba za koji navijam. Na prvom prijateljskom meču uveo me je dva minuta pre kraja, da bi mi, iako sam odmah namestio gol šansu, uveče na sastanku ekipe prebacio da sam malo trčao. U sledećoj utakmici izveden sam samo 10 minuta pošto sam ušao s klupe, dok u trećoj nisam igrao. Dečije godine i vaspitanje nisu mi dozvolili da reagujem, sačekao sam povratak kući, uzeo stvari i otišao sa Marakane. 

Sledeća stanica bio je Partizan. Zašto se niste zadržali u taboru “večitog rivala”?
– Bila je to generacija Sulejmanija, Bosančića, Radovanovića… Zbog papira, nisam imao prava da igram prvih pola godine. Falile su mi utakmice, a i kao Zvezdaš koji je pre toga Partizanu redovno davao golove, nisam se osećao delom ekipe koja je odrasla zajedno. Vratio sam se u svoje selo Vrelo kod Uba. Sačekali su me podrugljivi komentari “vidi gubitnika, nigde nije uspeo”, zbog čega sam sa 17 godina, razočaran u sve i svakoga, hteo da batalim fudbal i na vreme se vratim školi. Srećom, moj pametni i uporni otac odveo me je na probu u Kolubaru. Brat Igora Duljaja, Joakim, zadržao me je u ekipi, dao mi šansu, počeo sam dobro da igram… I tako završih u Košicama – zaključuje priču o svom putešestviju do londonskog fudbalskog velikana, nesuđeno pojačanje Midlsbroa u prošlom zimskom prelaznom roku.

Romanov raj

Fudbaleri Čelsija rade u idealnim, za naše prilike čak bajkovitim uslovima.
– Trening centar je ogroman. Na raspolaganju su nam tridesetak terena, bazen sa podvodnom trakom za trčanje, sjajno opremljena teretana, sauna, veliki restoran, medicinski blok, komforne sobe… A, tu je i desetine ljudi koji brinu da igračima ništa ne fali. Fudbaler stvarno ne mora da brine ni o čemu van terena – otkriva Matić detalje fudbalskog raja u vlasništvu ruskog milijardera Romana Abramoviča.

Idem(o) u Južnu Afriku

Nemanja veruje da će “orlovi” odleteti na Svetsko prvenstvo 2010, a on biti u njihovom jatu.
– Srbija je kvalitetna reprezentacija, sa ozbiljnim selektorom. Mislim da imamo dovoljno pameti, snage i znanja da kvalifikacije uspešno privedemo kraju i sa prvog mesta u grupi odemo u Južnu Afriku. Tek sam postao član A tima, ali ću u mesecima koji dolaze učiniti sve da zaslužim mesto među putnicima na SP – prognozira ovaj dvadesetjednogodišnjak, za kojeg selektor Antić ima samo reči hvale. 

www.danas.rs

POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.