Sablasna noć u Obrenovcu
Obrenovac, grad u kom je poplava odnela najviše života. Unesrećila najviše porodica. Prolazimo kružni tok nadomak grada, most preko Kolubare. Prošla je ponoć. Naređena je hitna evakuacija ljudi. Ispred Hotela “Obrenovac” opsadno stanje. Ronioci sa čamcima, žandarmerija, vojska, strani i srpski spasioci. U trenucima kada ne spuštaju ljude sa kamiona i prenose ih do autobusa za Beograd
- Hajde, molim vas, požurite. Znam da ste umorni, ali ne smemo nikog da ostavimo iza sebe - sokoli svoje ljude jedan od komandira Žandarmerije.
Mi idemo dalje i prolazimo poslednji punkt pred ulazak u centar grada. Ispred nas istrčavaju trojica policajaca sa medicinskim maskama preko usta.
Ulaz u Obrenovac juče je bio zabranjen svima osim stručnim ekipama koje su vršile dezinfekciju i asanaciju terena. Na policijskim punktovima ispred ulaza u poplavljeni grad mogli su se videti i Obrenovčani koji su molili da uđu kako bi uzeli stvari. Niko od njih nije se zadržavao. Sem stručnih službi, u samom gradu skoro da nije bilo stanovnika. Ekipa “Blica” zatekla je samo jednu porodicu koja je čak i juče odbijala da se evakuiše. „Procenili smo da nema opasnosti, pa smo ostali. Pomalo nas je strah, ali ne toliko da bismo ostavili sve za sobom“, ispričali su nam moleći da ostanu anonimni. L. G.
- Nemojte dalje. Šta ćete u gradu, pa tamo žive duše nema - povika jedan od njih, na šta smo objasnili da ćemo zabeležiti par fotografija i vratiti se.
U prolazu pitamo šta će im maske.
- Tako je, brate, naređeno. Ova voda što se povukla ostavila je veliku zarazu iza sebe. Neka nam je bog u pomoći - odmahuje rukom policajac.
Zamakli smo u mrak u kakvom se u životu nismo zatekli. Pogledavši nazad, shvatismo da su oni punktovi ispred hotela i oni sa maskama ostali daleko iza nas. Prizor je bio stravičan. Blato i bare ispod nas, okolo zidine praznih kuća i zgrada. Sve deluje sablasno, kao da ljudska noga ovde nikada nije kročila.
Razbijeno staklo na frizerskom salonu. Na zlatari odvaljena metalna vrata. Polomljeni prozori stanova na prvom spratu. Put ispred sebe osvetljavali smo telefonima. Dolazimo do potpuno poplavljenih ulica. Voda je došla do krovova uništenih automobila, do polovine saobraćajnih znakova.
Zalajaše psi lutalice. Počeše svi da laju i reže. Pokušali smo da ih rasteramo flašom vode, ali su postajali sve ljući. Odjednom, zaslepiše nas farovi automobila. Iz džipa istrčava policajac s upaljenom baterijskom lampom.
- Da li ste, bre, vi normalni !?! Kako ste došli ovde? Ko vas je pustio? Da ste naišli na žandarme, već bi bili uhapšeni i u “marici”. Sada je na ulici moguće sresti samo lopove prema kojim nemamo milosti. - u dahu glasno izgovori policajac.
Ionako smo videli dovoljno, a u stvari nismo videli ništa i nikog.