Izložba “Skupovi” - Milorad Panić

Naziv nove grupe Panićevih zemljanih radova “Skupovi” pozajmljen je iz pojmovnog okvira matematičke, formalne, teorije skupova, što upućuje na potrebu autora za ponovnim promišljanjem same ontologije umetničkog dela-skulpture.

Oni pripadaju već dugoj tradicionalnoj niti neo- i post-avangardnih, postminimalističkih, Lend-Art projekata i reaktualizuju pitanje ontologije umetničkog dela unutar opozicionog para Priroda vs. Kultura. Sa pojavom postminimalističke umetničke prakse, javni prostor postaje ne-mesto umetničkog dela u kome izloženi materijal „zastupa“ ono što „ispada“ iz procesa imenovanja umetničkog dela (vreme, priroda, telo itd.).

Autor misli umetničko delo u terminima mnošt(a)va, koje nastaje „sabiranjem“ i „oduzimanjem“, „rasipanjem“ i ponovnim „sastavljanjem“ elemenata koji pripadaju, sa jedne strane, fizičkom mestu (site) – osi „fizičke“, „sirove“ realnosti (priroda) i, sa druge strane, ne-mestu (non-site), koje je pretpostavka galerijskog prostora (kultura). Skupovi, u tom smislu, „izranjaju“ iz samog ponora između ne-mesta-apstrakcije-galerijskog prostora i mesta kao fizičke, „fokalne tačke“ „porekla“ skulpture.

Skupovi-skulpture u ovom procesu podrazumevaju mnoštvo koje je zajedničko mestu i ne-mestu. Imenovanje nekog skupa-skulpture koje autor vrši, mogli bismo čitati u značenju Smitsonove (Robert Smithson) „otvorene granice“, koja izražava otpor prema „zatvorenoj granici“ ne-mesta, odnosno galerijskog prostora.

Dijalektika mesta i ne-mesta, u kojoj autor promišlja skulpturu, jeste ništa drugo do ispitivanje prostora i vremena dela u kome se ono pojavljuje sa aspekta istraživanja granice prirode i kulture. Drugim rečima, Skupovi nas „vraćaju“ na staru neo- i post-avangardnu, danas prilično zapostavljenu i zaboravljenu tezu, da umetnost nije izolovana u odnosu na lokalitet vlastite proizvodnje, već da je reč o procesu koji je imanentan podjednako i kulturi i prirodi. Skulptura, saglasno tome, više nije konceptualna naknadna zamisao ili apstraktna prostorna konceptualizacija u odnosu na ono što prirodni prostor nudi, već ona što živi zajedno sa mestom vlastite proizvodnje.

Skupovi-skulpture izražavaju, na taj način, neku vrstu kritike tradicionalne, dominantne, antropocentrične koncepcije kulture koja u sistemskom metafizičkom smislu nastaje kao produkt autonomne Ljudske aktivnosti (Volje). Drugim rečima, reč je o kritici shvatanja prirode kao pasivnog, aistoričnog, inertnog elementa u procesu proizvodnje dela. Ontologija takve skulpture jeste ontologija imanencije.

Bojana Matejić