PLES KAO METAFORA ZA ŽIVOT: Premijera dramsko-plesne predstave I konje ubijaju, zar ne?

Komad je nastao na osnovu istoimenog romana Horasa Mekoja i pobednik je Konkursa za mlade pozorišne stvaraoce koji je prvi put otvoren u „Madlenianumu“ u februaru ove godine. Sam Konkurs je naišao na mnogo odobravanja kulturne javnosti i na veliki odaziv umetnika. Priča o plesnom maratonu i delo I konje ubijaju, zar ne?, koje je predložila autorska ekipa predvođena dramaturgom Milicom Konstantinović, rediteljem Borisom Todorovićem i koreografom Milošem Sofrenovićem, pokazala se kao ideja koja pruža najviše potencijala za uzbudljiv i dobar pozorišni događaj.

Glumački ansambl oformljen je u junu mesecu posle četvorodnevne audicije i čine ga: Violeta Goldman u ulozi Glorije Biti, Andrija Daničić kao Robert Sajvertin, Stevan Piale kao Džejms Bejts, Lidija Cvetić kao Rubi Bejts, Miloš Milić kao Džoel Žerard, Iskra Brajović kao Elis Tomplin, Radomir Nikolić kao Roki Gravo, Saša Joksimović kao Rolo Piters i Dragica Ristanović kao G-đa Lajden.

Roman Horasa Mekoja, smešten u vreme Velike depresije u Sjedinjenim Američkim Državama, atmosferom, radnjom i idejom odražava izvitoperenje socijalne svesti, kako u Americi zahvaćenoj ekonomskom (ali i duhovnom, kolektivnom i individualnom) krizom, tako i u predratnoj Evropi čije su se društvene, ekonomske i umetničke prilike reperkutovale i na američko podneblje.

Dramaturg Milica Konstantinović je izabrala ovaj svakako najpopularniji roman Horasa Mekoja jer korespondira sa aktuelnim trenutkom, ne samo zbog kulturnog nihilizma u kome funkcionišu medijske pojave poput rijalitija, nego i zbog generalne krize individulnog i kolektivnog sistema vrednosti kao što su pojačane potrebe za kratkotrajnom slavom i ubrzanim bogaćenjem po cenu rušenja granica pristojnosti i čovečnosti.

"Tumačenjem nekoliko ključnih karaktera iz romana, glumci ove predstave vode publiku kroz sećanje Roberta Sajvertina na nehumano takmičenje izdržljivosti u plesu u kome je on učestvovao zbog malo sendviča i bedne novčane nadoknade. Predstava dočarava svet izokrenutih moralnih normi, izvrnut poput čarape. U takvom svetu ples i pokret kreiraju atmosferu duhovne ukočenosti i stagnacije, umetnosti koja može da se razvija najviše i samo na distanci od masovne trke za opstankom", kaže Milica Konstantinović.

Radeći na predstavi, reditelj Boris Todorović je iz polazišne egzistencijalne priče o iscrpljujućem maratonu u kome učestvuju stotine parova, opisane u romanu Horasa Mekoja, došao do koreo-eseja o dehumanizaciji društva. Vreme u predstavi je namerno ostavljeno u epohi u kojoj je smeštena i radnja romana, kako bi se istakla neprolaznost teme želje za životom. U vreme krize s početka prošlog veka, to čak nije bila ni želja za boljim životom, već za osnovnim ljudskim potrebama.

Kako kaže reditelj predstave Boris Todorović: „Nismo mi toliko nepotkupljivi koliko mislimo i zato treba biti oprezan da se sačuva ljudskost u krizi, jer će buduće generacije suditi o nama ne po tome kako smo postupali kada su stvari išle dobro, već kako smo tretirali jedni druge kada nisu.“
Ovaj pozorišni esej će se itekako ticati savremenog gledaoca, jer društvena depresija koju opisuje Horas Mekoj u svom legendarnom romanu, na žalost, ima mnogo dodirnih momenata sa stvarnošću u kojoj živimo. Predstava ne pruža odgovor na pitanje ko je pobedio u plesnom maratonu, već govori o sjaju kojim sijaju gubitnici. Postoji i druga strana takmičenja... Postoji i lepša strana gubitništva...