TLZP ili kako upropastiti sve?

Pucajte, ja i sada držim čas – tom je rečenicom Marija Mihailović završila svoje otvoreno pismo javnosti kako bi objasnila zašto u njenoj stolici, posle dve sezone ovog šou programa, sedi ne baš rečita a još manje stručna sportistkinja. Ali, bitno je da je mesto popunjeno i da šou ide dalje. Ono što su voditelji propustili da objasne, objasnila je M.M.

Zašto bi se neko uzrujavao oko toga što su gledaoci zbunjeni? Koga je briga za to što stotine ljudi na Tviteru pita gde je Marija? TLZP ipak nije Utisak nedelje i mnogo je lakše napraviti se lud. Ako se i na taj slučaj zaboravilo posle dve nedelje i na Mariju Mihailović će već posle drugog bloka reklama. Publika koja prati vesele televizijske sadržaje ne želi da joj bilo šta pomuti ugođaj.

S druge strane, zašto Marija ne bi iskoristila priliku da bar još sedam dana zadrži pažnju javnosti? Isto bi joj se desilo i da je ostala u finalu, vrlo brzo bi broj lajkova na njenom Facebook profilu drastično pao i ostalo bi joj samo da se nada da će šou doživeti i treću sezonu sa njom u istoj ulozi. Ovako je osuđena na recept Jelene Maćić i svih drugih maćićki koje su svesne činjenice da je bombastični status koji ne bira ni mesto ni vreme, a ni metu, jedini uslov preživljavanja na sve bednijoj javnoj sceni. Ipak, lepo što je objasnila. Još je lepše što se njena prognoza obistinila.

Da li smo iz bljutavog raspleta druge sezone emisije Tvoje lice zvuči poznato saznali nešto novo? Samo ako među nama ima retardiranih. Finale je bilo toliko napeto da je Kilibarda potpomognuta onim dečkom sa repićem morala na svakih deset sekundi da podseća gledaoce na to koliko je zapravo napeto.Možda je samo bila nevešta. Niko to ne radi kao Saša Popović ali, po svoj prilici, on je taj koji je TLZP-u oteo napetost. Sigurno je da nije imao nikakvu sličnu nameru, budući da je tikva sada zajednička, ali eto pojavila se neka Marija da odigra Don Kihota u divljačkom srpskom liberalnom kapitalizmu i spasi zabavni šou od korupcije. Nema tu ni pobeđenih ni poraženih. Spašenih pogotovo. Gledaoci se ionako uveliko spremaju za X Faktor i ona dva klonirana novogodišnja programa sa istim ljudima koji u isto vreme pevaju iste pesme. To su ti dometi. Novogodišnja TV noć biće najvernija slika čemera i bede srpskih elektronskih medija. I prilika da se pobednik Bane još jednom ukaže na ekranu pre nego što potone u novih deset godina uzaludnog postojanja na javnoj sceni. Tako je bar izgledalo ovih prvih deset posle pobede kod samog Popovića a bez Marije u žiriju.

Najžalosnije je što su njih dvoje zapravo nekako tužno slični. Ona govori o trideset godina karijere a mnogi su je upoznali tek kada se pojavila u ovom programu. U najstrašnijoj deceniji srpske istorije pozajmljivala je glas turbofolku i tada se nije mnogo brinula oko toga koliko je zapravo profesionalac. Mladost ludost, valjda. Ali, ako joj pridodamo najveće hitove grupe Fanky G, ostalih i da se ne sećamo, može se reći da Marija ima nekakv opus. Pravila je lom, pevala o snažnom biku Ferdinandu, poručivala Dači da ga voli i nešto davila sa Cukićem.

Bane je svojim glasom otpevao neke blede i muljave pesmice kojih se verovatno ni Saša Popović više ne seća. Neverovatno je ustvari to koliko talentovani imitator, nema nikakvu harizmu kada treba da odigra samog sebe. Ili je prosto u jatu gde sve puca od ekspresije. Posebno vizuelne. Šta traži fin momak u ekipi raspojasanih, razgoropađenih i željnih svega? Da nije odbio da obuče haljinu za imitaciju Končite, utisak bi bio ne samo da je fin već i emancipovan. Jedini tragičniji pobednik od njega, Dušan Svilar, postao je lik iz viceva.

Izbačenu i pobednika čeka ista sudbina. Sažima se u imenici nebitnost. Nepotrebnost. Suvišnost i margina. I o tome treba pisati a ne o nameštanju šou programa koji je u drugoj sezoni ponovio sve trikove iz prve samo za na tri stepenika nižem nivou. Druga sezona služila je tome da se bezidejnošću i repeticijom po šablonu obezvredi prva i pod znak pitanja stavi treća.

Treba pisati o činjenici da su to dvoje talentovanih ljudi koji bi nemaju sreće samo zato što su tu gde su. Marija je odličan pevač i sjajan profesor, Bane ima dobar glas i pristojno izgleda. Dobar tim bi nekako zalečio nedostatak harizme i njegovu najveću anomaliju – činjenicu da igra dobrog momka na sceni na kojoj prolaze bitange, gladijatori i frikovi. I ovde i tamo. Nije to više stvar ni pogrešnog vremena. Loše je bilo i njeno, loše je i njegovo. U Srbiji je uvek loše za nenametljive, talentovane, kulturne, one na koji mogu da rade i na kojima može da se radi. Kada se Bane otrezni od pobede i snimi nastavak reklame za DIS, trebalo bi da pozove Mariju na kafu. Nema veze ko je kome gazda. Gazde su ionako u novim projektima. Oni ne gube vreme. Na ljude posebno.

Milica Šešić