Ana Marija Žujović je žrtva i tu nema - ali!

Pretučena devojka popularnog voditelja objavila je na društvenim mrežama neprijatnu fotografiju. Na njenom desnom oku su jasni tragovi udarca ali je stav koji je zauzela slikajući se -sasvim neočekivanza nekoga ko je prethodne noći bio izložen nasilju. Ana Marija Žujović uradila je dobar selfi, potpuno po meri većine „nafuranih“ devojaka koje provode dane u Bermudskom trouglu između butika, solarijuma i splavova. Njena usta su propisno isprćena, grudi dovoljno otkrivene, nema nikakve sumnje da je razmišljala o tome šta će obući pre nego što obavesti javnost da „ona nije Rijana“ ali da „ni on nije Kris Braun“. U prevodu, jasno je da je potrošila dosta vremena dok nije napravila snimak kojim će biti potpuno zadovoljna, jasno je da je smišljala efektnu frazu koja će zaintrigirati javnost, jasno je da je vodila računa o svakom detalju pre nego što je šerovala svoju nesreću.

Ipak, modrica na njenom oku je stvarna. Taj udarac, za koji danas, u drugoj epizodi ovog rijalitija u šta se intimne drame obično pretvore kada stignu do medija, saznajemo da je zapravo bio „guranje u lice“, stvaran je. Dogodio se. Jedna devojka je bila pretučena, gurnuta, nespretno odgurnuta, šta god. I to je uradio muškarac sa kojim je bila u vezi. Sve što je ona dan kasnije uradila sa tim, njena je stvar. Silikonske usne, silikonske grudi, preplanula koža, pretenciozno poziranje, antipatičnost žrtve – ništa od toga ne bi smelo da ovaj slučaj nasilja nad ženom učinim manje gnusnim od onih koji se dešavaju u radničkim porodicama na periferiji grada ili po selima u Srbiji. Ili - Mora li osoba ženskog pola da deluje jadno da jadnije ne može - ne bi li zavredila saosećanje?

Reakcije na priznanje Vlade Stanojevića koji je u roku od 48 sati tri puta promenio iskaz, po starom i nedopustivom pravilu, pokazuju da postoje oni za i oni protiv. U sitauciji kada je svako drugo mišljenje osim decidirane osude nasilja neprihvatljivo. Uprkos tome što je „simpatičan i drag“ i „što svako ko ga zna nikada ne bi uradio išta slično“. Onima koji svoje komentare završavaju hashatagom #support Vlada Stanojević nimalo ne smeta što je on za tako kratko vreme od „ona je ljubav mog života i slikala se za kampanju“ stigao do „tačno je, uhvatila me je za ruku, nezgodno sam je odgurnuo“. Ne smetaju im nelogičnosti. Ne smeta im modrica na nečijem oku. Oni se bave njime.

Žrtva ostaje u drugom planu ili je rek radi reda metaforično rečeno – potapšana po ramenu. Ja osuđujem nasilje, ali... Zapravo mi čekamo taj civilizacijski iskorak ili konačnu promenu mentaliteta ili kolektivno prosvetljenje kada će sasvim jasno biti postavljenao u kojim slučajevima diskriminacije, difamiranja, nasilja i terora nad ljudima nijedno ali neće biti dozvoljeno.

Bez obzira na lične veze sa nasilnikom ili antipatije prema žrtvi. Bez obzira na njegove "motive". Nema te kurtoazije niti kolegijalnih odnosa niti čaršijskog aršina (ne bih da se zamerim) koji bi smeli da spreče osudu – to je ono što bi javne ličnosti, koje rado uživaju u svim priilegijama svoje pozicije ali ih se uopšte ne tiče šta im je odgovornost – morale da nauče. Osim ako i same nisu diskriminatori. U ovom slučaju diskriminatori žena jer mizoginija je do te mere prisutna u ooj sredini da se uzima zdravo za gotovo i prihvata bez protesta.

U prevodu, dovoljno je da jedna devojka stavom i ponašanjem podseti na starletu ili „splavarku“ i da se, gotovo sasvim odobri nasilje nad njom. Jer ona sopstvenu nesreću koristi kao „šansu da postane poznata“ – procenio je neko. Ceo svet je opsednut time kako da postane poznat, zašto je u slučaju jedne devojke to toliko neočekivano i nedopustivo? I da li je u redu da žena koja želi da bude poznata bude prebijena? Ili žena koja u veze s muškarcima ulazi iz interesa? Sponzoruša? Ili seksualna radnica? Ili udavljena manekenka „koja se u kupaćem kostimu slikala za Fejsbuk a dečko joj je bio ljubomoran“pa je zamalo pa logično što ju je udavio posmatrajući je u ogledalu kako se guši.

To su samo neki od primera žena koje su demonizovane u ovom društvu i nad kojima je neprestano otvorena sezona lova u medijima a samim tim i na ulici. Zbog toga što su takve kakve su ili što se bave time čime se bave - ukidaju im se osnovna ljudska prava uključujući i pravo na život. Nebitno je da li je reč o do juče anonimnoj Ana Mariji ili nekoj istaknutoj aktivistkinji ili nekoj Staniji, Soraji... Internet je najverniji pokazatelj činjenice da on ne trpe kritiku za ono što rade ili kako se ponašaju već izlive najgore mizoginije utemljene nanjihovoj rodnoj pripadnosti.

Pravo je te prebijene devojke da se razvlači po medijima koliko želi, što će bez sumnje i učiniti, kao što je i pravo konzumenata tih istih medija, paradoksalno uvek gladnih ličnosti ovog tipa, da im se ona zgadi. Ali civilizacijska je obaveza svakog ko se time bavi da gađenje ostavi kod kuće i osudi nasilje na ženom. Čak i ako nema zrno empatije prema njoj.

Milica Šešić