Istorija bez bora
Istorija, kao učiteljica života, od koje najčešće malo naučimo, idejna je osnova najnovije drame Uglješe Šajtinca “Banat”, u režiji Egona Savina
Šajtinac, poznat po velikom uspehu svog dela “Hadersfild”, koje je takođe smešteno u ravnicu od koje se malo toga može sakriti, ponudio je publici ovog puta tekst koji je moguće svesti na puko dešavanje, čas istorije koji bi mnogi đaci možda i prespavali .
Tako bili neki ljudi, živeli u Banatu, neki su bili Nemci ili kako ih slovensko stanovništvo zove Švabe, neki su bili Srbi, neki komunisti, a svi su živeli u nekim teškim vremenima i uglavnom su više voleli vino iz tuđeg podruma i tako četiri godine…
I zaista, komad smešten na scenu “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, predstavlja u mnogo čemu iščitavanje istorije, prepričavanje događaja o kojima je domaća istoriografija uglavnom šapatom govorila, a dramaturgija ćutala. Na momente faktografska predstava o stradanjima banatskih Nemaca, Drugom svetskom ratu u Banatu i večno podsećanje da je u dobru lako dobar biti.
Činjenica da su ove Švabe, kako se to u nekoliko navrata ovlaš pominje, Nemci koji nikad nisu bili u Nemačkoj i ljudi koji pred Nemcima iz Nemačke obavezno moraju da dokazuju svoje arijevsko poreklo, ostala je nedovoljno iskorišćena. Priča kojoj preti opasnost da se utopi i nestane u pukoj ravnici, bez dovoljno žara da vas ugreje, i dublje zagledanosti u osobenosti likova, koji samo na momente bljesnu.
Ne možemo da se otmemo utisku da je ova banatska oranica Egona Savina mogla da bude mnogo dublje zaorana. Scenografski minimalizam, gotovo prazna scena s jednim drvetom koje više podseća na kaktus negde u Arizoni ili Teksasu, nego na usamljeno banatsko listopadno drvo. I nema onog žilavog i osobenog pulsiranja likova, koje je pratilo kauboje i indijance, a u ovom slučaju Nemce i Srbe. Ovi likovi su bez bora, ali i uglavnom bez prave uverenosti u svoju misiju.
Osetna je namera i trud, uglavnom mladih glumaca, da opravdaju poverenje koje im je Savin ukazao i to je ono što na momente čini ovu predstavu zanimljivom. Oseća se entuzijazam i radost igranja mladih glumaca Milutina Miloševića, koji tumači dobrog Svetislava, bogataškog sina, koji želi da bude vlasnik bioskopa, Petra Bečine u liku Ervina Volfa, koji sliku pokojne majke menja slikom Hitlera, Nikle Rakočevića u liku zanesenog i na momente bezobzirnog seljaka i komuniste Dobrivoja i Jelene Petrović koja tumači lik Dobrivojeve sestre Đuđe.
Scena ostaje samo scena, vi sedite u crnoj kutiji, a u pozadini se sve vreme vrti video animacija, koja bi valjda trebalo da dočara Banat. Nećete osetiti prašinu banaskog šora, a kamoli se uprljati, miris mulja sa Dunava sporo ili nikako da dođe do nozdrva. Vremeplov u kojem ćete tek kroz prozor posmatrati istoriju, ali nećete moći da je dodirnete ili osetite u svoj teskobi, s izuzetkom neobične magično - setne muzike Isidore Žebeljan. Melanholičnu i na momente monotonu predstavu, osobenom glumačkom energijom razbijaju Magdalena u liku Dubravke Kovjanić i Srđan Timarov u živom tumačenju lika mladog Nemca, koji sreću traži u dalekoj Australiji.
Klasično i korektno ispričana drama, tipična predstava, kakvih je mnogo u beogradskim pozorištima, ali komad koji ne uspeva da se dovoljno razmahne i izađe iz prostora crne kutije. Na momente simpatično viđenje, priča koja na kraju ipak biva ispričana. Istorija bez bora, koje joj samo vreme može stvoriti, istorijska čitanka koju ćete pamtiti samo po slikama državnika i istorijskih likova i to uglavnom onih kojima đaci u momentima dokolice na času crtaju bradu i brkove.
U svakom slučaju bilo bi interesanto pogledati ovu predstavu i posle nekoliko meseci igranja. Banatska ravnica jeste zaorana na pravom mestu, a bilo bi zanimljivo videti da li će početnički entuzijazam mladih umetnika produbiti ovu brazdu i možda ostaviti dubljeg traga.
Danijela Tadić